Криза почиње тако што је Биљана Плавшић, бивша чланица Предсједништва Републике Босне и Херцеговине и потпредсједница Републике Српске, постала предсједница Републике Српске, након што се, због међународног притиска и оптужби за ратне злочине и геноцид, повукао и у бјегство отишао Др Радован Караџић. Убрзо је дошла у сукоб са Момчилом Крајишником и Караџићем, који су и након повлачења са свих државних и партијских дужности остали веома утицајни. Сукоб је првенствено био на линији формалне и неформалне моћи, али и преласка из ратних у мирнодопске услове. На видјело су изашли и антагонизми између источног и западног дијела Републике Српске и питање сједишта ентитета, који је са ратног мјеста на Палама, мимо Устава, премјештен у Бањалуку.
Плавшићева је 3. јула 1997.године распустила Други сазив Народне скупштине РС, изабран на општим изборима 1996.године. Народна скупштина РС није прихватила ту одлуку и наставила је рад доношењем аката који ће касније бити поништени. Народна скупштина је 5. јула изгласала да јој се одузму овлаштења и пренесу на Врховни савјет одбране. Плавшић се, у међувремену, састала са специјалним изаслаником САД-а за бившу Југославију Петером Галбртајтом у Бањалуци и наставила да учвршћује своју подршку међународне заједнице.
Тадашњи предсједник Србије Слободан Милошевић позвао је и Плавшић и Крајишника у Београд 25. септембра у покушају да ријеши кризу која је ријешена на ванредним изборима.
Портал „Соколац срце Романије“ ексклузивно у пет наставака доноси никад објављено писмо првог предсједника Републике Српске др Радована Караџића из 1998.године.
Странка као што је наша мора се стално преиспитивати, и стално препорађати, и тако препорођена представљати своме народу. Не ради се толико о препороду у персоналном погледу, колико у погледу понашања, тактике и рада који се улаже. Стратегија се не сме мењати без промене свих других услова. Ми добро знамо шта наш народ хоће: он хоће државу, демократију са нешто више дисциплине него што ми имамо, Српство, слободу, уједињење. Како онда регионалистичке странке могу имати икаквог успеха? Само на помањкању нашег рада. Готово да нема странке, осим овејане левице, која не тврди да она има прави ес-де-есовски програм. Па зашто онда нису уз Српску демократску странку или у Српској демократској странци?
Наш страначки Кодекс је разрешио питања јавног иступања, разлика у мишљењу, међусобне солидарности, где је предвиђено и да Странка буде нека врста проширене породице, која нашим породицама даје сигурност да ће, ако се нама нешто деси, неко водити рачуна о њима. Колико нас, старих чланова и функционера Странке, зна тај Кодекс, и колико се понашало по њему?
О наш програм би се отимала свака странка, као што се многе отимају. Још увек нам не треба бољи. Изборе, најдемократскије, за Главни одбор, имали смо пре годину дана, и људи су бирани на четири године. Склони смо да се у најтежем тренутку бавимо собом. Колко уопште знамо о унутарстраначком животу других странака? Колико унутрашње демократије има код њих? Како многе успешне и мање успешне странке постављају и мењају кадрове?
Наравно, све је то са много мање демократије, него у Српској демократској странци. И нека тако и остане. Али се никад не сме заменити главно за споредно, и никад се не сме кидисати на сопствено грло. Има довољно оних које ће то урадити, који ће говорити колико не ваљамо, који ће покушати да нас ликвидирају политички. Ми се морамо бранити. И морамо бранити један другога. Изгубили смо навику да тражимо доказе за ужасне лажи које лансирају личности на највишим положајима. Можда се понекад и обрадујемо кад видимо да неко напада нашег страначког друга, који нам у том тренутку и није баш најмилији. Морамо завирити у своја срца, и видети шта се тамо налази. И морамо бранити правду и истину. Па тако морамо бранити сами себе, и један другога.
