Пише: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
РТС и телевизије са националном фреквенцијом настављају праксу послератних комунистичких власти да историја почиње од њих. Дуго су писали да је први филм код нас био „Славица“. Сад то више не истичу али настављају да не приказују сачуване филмове пре тог филма. Филмови који се чувају у Кинотеци су једини сачувани предратни филмови. То су документарни или играни филмови, било да су без звука или са звуком, као и кратки филмови у боји. Они се приказују само у Кинотеци, дуго година у подземном биоскопу у Косовској улици не далеко од зграде РТС. Тај подземни биоскоп подсећа на Кустуричин филм „Подземље“, у коме за оне који живе у подземљу постоје само вести које им се саопштавају и мисле да рат још траје. То је био приказ стварности Титове Југославије. Још од Лењина за комунисте је филм најважније пропагандно средство. За данашњи РТС и остале телевизијске станице са националном фреквенцијом то значи да до бескраја репризирају филмове снимљене у доба власти комуниста. То што се не приказује филмски материјал снимљен пре доласка на власт комуниста омогућава им да монополски представљају прошлост онако како они желе. Са једне стране представнике грађанског слоја представљају као настране типове, као Васу С. Тајчића у Позоришту у кући, или да игноришу постојање тадашњих родољубивих удружења која су радила на јачању националне свести.
На пример Santa Maria della Salute је серија о песнику Лази Костићу из 2016. У серији се између осталог приказује како Костић стално сам трчи. Оно што није приказано је његово учешће у оснивању гимнастичких друштава. Књижевник Лаза Костић, члан уједињене омладине српске, основао је заједно са осталим прегаоцима 1872 године „Прво јачачко, веслачко и ватрогасно друштво“ у Новом Саду. На скупштини одржаној 1874 године друштво је добило име Соко. У управу друштва изабрани су др. Лаза Костић старешина, др. Милан Јовановић Батут справар и др. Јован Јовановић Змај друштвени лекар. По том Батуту је назван Институт за јавно здравље др. Милан Јовановић Батут у Београду. Правилима друштва предвиђено је да се слична друштва споје у Венац (савез). Друштво је касније престало са радом. Лаза Костић је прешао у Београд и учествовао у оснивању Београдског друштва за гимнастику и борење 1882 године. Био је изабран за члана управе друштва. Друштво је основано на иницијативу др. Владана Ђорђевића. Збор је одржан под председништвом Стевана Тодоровића, а у првом реду седеле су један крај другог вође либерала, напредњака и радикала : Радивој Милојковић, Милутин Гарашанин и Никола Пашић. Тадашњи политичари су упркос својих сукоба схватали потребу заједничких напора за унапређење здравља кроз телесно вежбање и зато су заједнички подржали оснивање друштва. У серији није било ничега од свега тога него је представљен Лаза Костић како сам јури као неки лудак. Да је приказан његов рад на оснивању гимнастичких друштава заједно са најугледнијим људима његовог времена то би била друга прича. Али то није у интересу данашњих управитеља телевизија са националним фреквенцијама. Њима је у интересу да представе српски народ као примитиван и глуп, кога су комунисти кад су освојили власт просвећивали. Насупрот томе Српски народ који се налазио под влашћу Аустро-Угарске Монархије одупирао се притисцима власти кроз земљорадничке задруге. Са задругама је српски народ наставио у Југославији. У Краљевини Југославији подстицано је саморганизовање становништва кроз рад свих врста задруга. У свом раду следили су речи краља Александра : „Данас више него икада треба да је сваком јасно, да је задругарство најздравији облик привредног одржања и друштвеног напретка.” (1)
Значај предратних филмова за српски народ је да су у њима приказани живот у то доба. Историчар Милош Милојевић је истакао : „ Народ који не зна своју прошлост не разуме садашњост, а као такав нема ни будућност.“ (2)
Предратни филмови који се чувају у Кинотеци су баштина српског народа и представљају његову прошлост сачувану на филмској траци. Данашњи управљачи телевизија са националним фреквенцијама репризирају филмове снимљене после доласка комуниста на власт сматрајући да је то за српски народ светла прошлост којој се треба вратити. Прошлост једног народа његова прошлост из које млађе генерације морају извући закључке за будућност. Али да би се извукли закључци мора се прошлост упознати. Не познавање прошлости или једнострано познавање прошлости доводи до заблуда. Због тога се мора борити да сви филмови снимљени у прошлости буду приказани на телевизијама са националним фреквенцијама.
Напомене :
- Љубомир А.Петрић, „Соколство и задругарство”, „Соколски гласник“, Београд, 14 март 1941, бр. 11, стр. 3;
- Марко Лакић „Да ли Срби занемарују своју историју“, „Магазин“, „Политика“ Београд, бр. 1432/9 март 2025, стр. 26;
