Јуче је обиљежена годишњица отмице 18 Бошњака из воза у Штрпцима са поруком да се такав злочин више никада не понови. И то није спорно и не знам да ли има нормалнога човјека који ће отмицу путника из воза и њихово убијање назвати неким другим именом осим злочином и затражити да се одговорни за то изведу пред суд правде и адекватно казне.
У исто вријеме сваки злочин треба расвијетилити из више углова како би се сазнали прави узроци таквог недјела. Нажалост, уобичајена је пракса поводом рата деведесетих година на Балкану да се за сва звјерства и злочине оптужи српска страна, док се остали учесници у рату проглашавају жртвама. Тако је и случају отмице воза у Штрпцима. И на Википедији, али и у бројним текстовима о Штрпцима, уколико не написмено, али се подразумијева, да су за тај злочин криви Срби, помињу се и кокарде. По тим записима српска војска из Босне из чистог мира и крволочних намјера издвојила је 18 Бошњака из несрећног воза у Штрпцима и касније их убила.
Друга страна приче о злочину у Штрпцима уопште се не помиње., А ту другу страну још прије 30-так година објавио је Тихомир Бурзановић у књизи „Геноцид са неба“, тадашњи ратни репортер и извјештач са фронта у БИХ.
– Отмица путника у Штрпцима није, међутим, узрок, него последица. Наиме, неколико дана пре отмице са простора СР Југославије кренула је група од око 700 Алијиних сљедбеника према Републици Српској и њеним територијама. У неким селима око Чајнича, посебно у рејону Метаљке, група је починила моинструозне злочине над недужним народом тога краја. У тим крајевима живјели су само Срби, па је, наравно, злочин и извршен само над српском нејачи, женама и старцима. Приликом повлачења преко Дрине, Југословенска армија је пропустила ту „омању“ групу у којој је било и „прогнаника“ из Требиња, али је војска генерала Младића ухапсила њих 38. Сви су изјавили да су њихове вође, односно команданти група које су водиле акције, сви одреда из Санџака, тачније из села Буковица и Мочевићи. То су: Џафер, Џемил и Самир из села Крушевице, сви синови Заима Бунгура, Хусеин и Ешеф, синови Ибре Бунгура из села Бунгура, Сејдо Мочевић, син Назифа, Сабит Мочевић, син Деда, Алмас Мујановић, син Ибре – сви из села Мочевићи. После злочина које су ове муслиманске банде починиле у селима око Чајнича, народ овог краја био је огорчен на понашање власти у СР Југославији и Југословенску армију која дозвољава да злочинци са њене територије могу слободно доћи и починити покољ Срба , невиних цивила у Републици Српској, пише Бурзановић.
Он и појашњава и да се имена муслиманских злочинаца које наводи у текст налазе у „Зборнику САНУ – научни скупови“, књига LXXI , Одељење историјских наука, књига 23.
Наравно ни ови подаци не оправдавају злочин у Штрпцима, али га и осветљавају из другог угла. Очигледно да се ради о одмазди, освети, што је саставно зло свакога рата, па и оног који се водио деведесетих година у БИХ. Нормалан човјек је против рата, али упркос томе ратови се воде свуда на планети. У Црној Гори нијесам никога чуо да приликом обиљежавања злочина у Штрпцима помене и злочине Алијиних присталица из тадашње Југославије, који су биле узрок отмице путника са воза Београд – Бар. Додавањем тих чињеница цјелокупна слика о злочинима обије стране била би комплетна и благотворно би дјеловала на потомке и садашње генерације и учврстила их у увјерењу да се таква звјерства међу браћом више никада не понове!
Ваља напоменути и да су за злочин у Штрпцима иозречене казне појединцима у у Србији и Српској, док нијесам сигуран да ли је за злочине над Србина у околини Чајнича било ко одговарао, а њихова имена, како читамо, су позната.
