На данашњи дан 1916. године завршено је пребацивање српске војске на Крф (око 140.000 војника, подофицира и официра). Почетком јануара прве српске јединице приспеле су у Скадар и Драч, где је требало да их прихвате савезнички бродови, али се они нису појавили, па су већ витално исцрпљени војници били принуђени да препешаче још 160 километара дуж маларичног мочварног албанског приморја до Валоне. То је нанело додатне губитке српској војсци.
После евакуације са албанског приморја, први сусрет са Крфом, уместо спаса, Србима је донео кулминацију страдања. Исцрпљени борци су најпре постројени на маленом острву Лазарет, после чега су савезнички санитетски официри извршили тријажу. Витално угрожени војници упућени су на Видо, тада каменито оближње “острво змија” како су га зивали Крфљани.
Прве пољске болнице на острву Видо импровизовали су Французи и у њима су смештани, углавном, најмлађи регрути који су препешачили тежак мочварни терен између Драча и Валоне.Тупи звуци ледених киша који су данима без престанка спајали небо са шаторским крилима, камењем и морском пучином пратили су егзодус једне генерације. Преминули борци су у почетку сахрањивани у плитким каменим гробницама у близини обале. Тако је настало прво гробље на Виду са 1.200 српских војника и цивила.
Касније, када више није било могуће сахрањивање на тај начин, беживотна тела из барки француског санитетског брода Свети Фрања Асишки препуштана су дубинама Јонског мора. Тако је настала „плава гробница”, вероватно најпотреснији тренутак целокупне српске историје.
Доктор Владимир Станојевић, начелник болнице Моравске дивизије добио је налог да на Крфу изврши реорганизацију санитета. О стању које је затекао на Виду записао је:
“Ту, у том јаду, прикупљен као у жижи одигравао се у минијатури цео трагизам наше земље. Ту су у предсмртном бунцању и стењању дрхтали и треперили сви најнежнији болни фибри човечије душе. Ту су уз бунцања и стењања о селу и кући нестајали, један за другим, сви које је страшна судбина бацила у овај пакао.”
У предвечерје Другог светског рата Љубомир Давидовоћ је описао сцену када је као министар просвете и црквених дела обишао Видо: “Првих дана, само првих дана, болесници су лежали по земљи на свежој слами. Обилазили смо их сваког дана. Страх од глади био је већи од страха од смрти. Глад је косила Албанијом, бојали су је се и на Крфу. Требовање за хлеб,за таин, било је највећа драгоценост. Узимали су по тим требовањима иако га нису могли ни смели јести. Органи за варење били су пропали. Лечили су их давањем воде у којој је куван пиринач.”
На острву су се попут муњa шириле гласине да је масовно страдањe резултат инфекције. Доктор Станојевић је оповргао те сумње и као узрок смрти навео такозвани “ратни пролив.” Смањена отпорност измученог организма, нервно растројство и неквалитетна пијаћа вода и исхрана водили су наглом губитку течности из организма, што је узроковало смрт. Одсуство температуре код већине пацијената, налаз на обдукцијама и податак да нико од санитетског особља није оболео су чињенице које су по свему судећи давале за право шефу српског санитета.
Највеће српско гробље изван Србије истог тренутка је добило свој поетски споменик. Подигао га је тада тек двадесетчетворогодишњи песник Милутин Бојић. И сам потпуно скрхан после преласка Албаније посматрао је како се тела његових вршњака полажу из француских барки. „Плава гробница”, патриотска поема лишена сваке мржње и осветољубивости, остала је до данас најуверљивије сведочанство трагедије једне генерације.
У недостатку квалитетне медицинске и техничке опреме српски санитет је испољио на Виду изузетан смисао за импровизацију. Французи су били задивљени довитљивошћу српског персонала у борби са несрећом. Импровизоване су пољске болнице, кухиње, огњишта. Крајем фебруара, труд и пожртвовање изнад граница људских моћи донео је резултат, помор на Виду је заустављен.
Будући да није вођена прецизна евиденција о броју жртава, није могуће утврдити колико је српских бораца окончало свој пут на дну Јонског мора. На основу неких записаних података и сведочења, извесно је да је преко 5. 000 војника и цивила сахрањено на начин незабележен у светској историји ратовања.
Пред крај Великог рата митрополит Димитрије одржао је над војничким гробљем опело. Том приликом прорекао је:
„Острво Видо постаће за будуће наше срећније нараштаје српски Јерусалим, збориште срећнијих нараштаја.”
Милутин Бојић је своју збирку песама назвао „Песме бола и поноса.”Данас десетине хиљаде ходочасника посећује острво са готово истим прожимањем та два наизглед супротстављена осећања, бола и поноса.
Грчка реч за бол је – понос.
