Пише Тихомир Бурзановић

На Балкану је ријеч слобода једна од најчешће изговараних ријечи, али и једна од најпразнијих. Изговара се са патосом, пише се великим словима, носи се на заставама, у говорима, у пјесмама, у предизборним слоганима, али ријетко живи у свакодневици. Слобода је овд‌је постала ритуална ријеч – света формула која се понавља, а да се више не пропитује њено значење.

На Балкану се слобода углавном везује за прошлост. За ратове, устанке, страдања, хероје и митове. Слобода је историјски појам, али не и савремена вриједност. Она је нешто што се „освојило“, а не нешто што се свакодневно гради. Зато данас имамо парадокс: народе који су „ослобођени“, а друштва која су дубоко неслободна. Јер слобода није само одсуство страног окупатора. Слобода је одсуство страха. Слобода је право да говориш без посљедица. Слобода је право да мислиш другачије без етикете издајника. Слобода је право да не припадаш, а да те систем због тога не казни. Слобода је право на сиромаштво без понижења, и право на богатство без страха. Слобода је право на грешку.

 На Балкану се, међутим, слобода често схвата као дозвола – не као одговорност. Дозвола да вичеш, а не обавеза да слушаш. Дозвола да вријеђаш, а не обавеза да поштујеш. Дозвола да намећеш истину, а не обавеза да трпиш различитост. Тако слобода постаје оружје, а не простор. Политичке елите су ријеч слобода претвориле у пропагандни алат. Њоме се легитимише власт, оправдава насиље, маскира корупција и покрива неправда. Слобода је постала декор, а не суштина. Форма без садржаја. Парола без живота.

 Зато данас на Балкану имамо формалне слободе и суштинско ропство. Слободу говора, али медијско једноумље. Слободу избора, али без реалних алтернатива. Слободу кретања, али без економске могућности да одеш. Слободу мишљења, али са социјалном цијеном. Највећа трагедија Балкана није недостатак слободе – већ навикнутост на неслободу. Људи су научили да живе у малим слободама: у приватности, у кафани, у шали, у иронији, у бијегу, у тишини. Јавна слобода је постала опасна, приватна слобода једино уточиште.

 Ријеч слобода се зато на Балкану више не доживљава као реална могућност, него као метафора. Као пјесничка фигура. Као носталгични мит. Као прошлост, а не као будућност. А права слобода је увијек тиха. Она не виче. Не маше заставама. Не тражи непријатеља. Не производи страх. Она гради институције, повјерење, сигурност, достојанство. Она не тражи хероје, већ одговорне људе.

 Можда је највећи проблем Балкана то што још није научио разлику између слободе и моћи. Између слободе и силе. Између слободе и хаоса. Између слободе и привилегије. Јер слобода без правде постаје анархија. Слобода без истине постаје манипулација. Слобода без морала постаје насиље. Слобода без одговорности постаје деструкција.

 И зато ријеч слобода овд‌је звучи велико, али живи мало. Све док не постане свакодневна пракса, а не историјска легенда. Све док не постане лично право, а не колективни мит. Све док не престане да буде парола и постане систем. Тек тада ће Балкан имати слободу – а не само ријеч за њу.