На далеком Барбадосу, међу палмама и тропским растињем, надомак најлепших плажа на свету, пронашао сам гроб једног од последњих познатих потомака византијских царева и – Немањића! Мом изненађењу није било краја док сам сазнавао чињенице из узбудљивог живота последњих изданака царске лозе – живели су као гусари и плаћене убице, али у државној служби најзначајнијих и најокрутнијих владара Европе свог времена. Веза са Србијом заборављене историје откриле су се преда мном на длану тамо где сам најмање очекивао, надомак плажа, међу палмама и пољима шећерне трске далеког Барбадоса.

Дрвени лавиринти
Покрај Цркве Светог Јована под разгранатом крошњом тропског дрвета на источном Барбадосу походио сам један од најстаријих и најзначајнијих гробова на овом острву, свето место ходочашћа, гроб Фердинанда Палеолога (1619-1670), вероватно једног од последњих познатих потомака византијских царева, српске средњовековне породице Драгаш и српског краља Стефана Дечанског.

На гробовима подигнутим пре неколико векова изникло је и дрвеће сличне старости, те разгранало гранчице без лишћа, као да су се неразлучиви дрвени лавиринти подигли изнад вечних кућа. Најлепши од свих таквих споменика природе над спомеником људске пролазности устремио се у небо изнад светог гроба. Због њега сам се упутио на овај крај Барбадоса, док су аутобуси са туристима пожурили на околне плаже. Занимало ме је да више сазнам о лавиринтима живота који су последњег потомка тако значајних породица одвеле на други крај света да му кости остану на екватору, да му гроб посећују углавном случајни пролазници, који веома мало, ако ишта и знају о Византији и о Србији. Пожелео сам и да се поклоним царском потомку и целом једном времену које је мом народу подарило културу и веру.

На гробу пише: „Овде лежи Фердинанд Палеолог, изданак царске линије последњих хришћанских царева Грчке, црквењак ове парохије од 1655. до 1656, члан парохијске управе током двадесет година, преминуо 3. октобра 1678.“

Фердинанд је био познат на Барбадосу као „грчки принц из Корнвала“, пошто се у овај удаљени крај доселио из Енглеске.

Туристичке брошуре ретко помињу овај гроб, а када то чине, наводе да је то један од најстаријих сачуваних гробова на Барбадосу. За њега сам сазнао упорним читањем и проучавањем историје овог острва. У музеју Историјског друштва Барбадоса пронашао сам и овај податак: „Када се Грчка ослобађала, током Грчког рата за независност (1821-1829), привремена грчка влада послала је делегацију у Енглеску и на Барбадос са молбом да се испита има ли тамо преживелих наследника византијских царева… Надали су се да је можда неко још жив и да би био спреман да поведе грчки народ у борбу за слободу.“

Гроб најчешће посећују историчари и љубитељи историје, али ни они не знају да је Фернандовим жилама струјала и српска крв. У то сам се уверио пошто сам крај гроба затекао једног америчког професора, са којим сам кратко попричао. Палеолози привлаче пажњу туриста зато што су били последња и најжилавија династија у историји Византијског и Римског царства. Владали су две стотине година – од 1259. до 1453. и пада Константинопоља.

Познато је да су Срби даровали неколико принцеза Византији, али да није била реткост и да византијске принцезе заврше на српском двору, као што је био случај малолетне супруге краља Милутина Симониде, осликане на познатој фресци у Грачаници. Али мало ко зна да су последњи византијски цареви Јован ВИИИ (1425-1448) и Константин XИ (1449-1453) по мајци били Срби и да им је матерњи језик био српски. Реч је о супрузи византијског цара Манојла Другог Јелени Драгаш, ћерки славног велможе Константина Драгаша Дејановића. Њена мајка је била ћерка краља Стефана Дечанског. Дакле, Јелена је директни потомак Немањића, па су то и њени синови и њихови потомци. Штавише, двојица последњих византијских царева звала су се по српском деди и деда стрицу – Константину Драгашу и Јовану Драгашу, а последњи цар Константин XИ Палеолог додао је свом презимену мајчино презиме Драгаш. Погинуо је током пада Цариграда 1453. године, испољивши велику храброст, па је проглашен за светитеља. У Грчкој га сматрају бесмртним царем, који ће се кад-тад вратити на земљу. Његово херојство допринело је величанственом крају једне од најславнијих империја у историји човечанства.

Константин није имао наследника, али их је имао његов рођени брат Тома. Тако тврди натпис на гробу Теодора Палеолога (1560-1636) у јужној Енглеској, на почасном месту, поред олтара, где су изричито наведени мушки преци који га деле од последњих византијских царева. Међутим, историчари нису успели да пронађу податке о Томином најмлађем сину Јовану, преко ког ова породица вуче своје порекло. Стручњаци који заступају став да је натпис на гробу истинит истичу да се за ову лозу зна да је у Енглеску стигла из малог италијанског места, где је живео брат последњег византијског цара Тома, те да ова лоза у више генерација јавно представља своје порекло, што нико од савременика није оспорио, иако је у то доба постојало много легитимних наследника царске лозе по разним побочним линијама. То што Јован још увек није пронађен у историјским изворима, не значи да се подаци о њему не скривају у прашњавим архивима и међу заборављеним музејским експонатима.

Место ходочашћа
Теодорово вечно почивалиште место је грчког ходочашћа, па су над гробом вршена православна богослужења, а гроб су посећивали чланови грчке краљевске породице, као и краљица Елизабета ИИ са принцом Филипом (који такође припада грчкој краљевској породици), што је забележено у туристичком водичу Корнвала.

Ако грчка црква и енглеска краљица не сумњају у њихово порекло – не бих ни ја.

Професор Љубомир Максимовић, секретар Одељења историјских наука САНУ, један од најзначајнијих и најугледнијих српских византолога, каже:

-Палеолози су се после пада Цариграда расули по Европи, а много их је завршило у Италији. Ми не знамо колико су имали наследника и колико их је данас још увек живо, а то не знамо ни за Немањиће. Уколико је тачан натпис на гробу Теодора Палеолога у Енглеској, онда би чланови ове породице заиста могли бити и далеки потомци Немањића.

Заинтригирао ме је бурни живот далеких потомака наше и византијске царске лозе.

Теодор је био професионални војник и плаћеник задужен да пронађе и живота лиши осуђене издајнике. Први пут се помиње у италијанским архивима, да би затим ратовао и обављао мрачне послове широм Европе, за најпознатије и најнемилосрдније владаре свог времена. О његовим необичним пословним ангажманима постоји прегршт историјских доказа. Сачувана су чак и писма послодаваца који препоручују његове (убиствене) услуге.

Судбина га је водила од Холандије, где је радио за владаре чије су справе за мучење данас главни експонати у Музејима тортуре, преко Француске до Енглеске – где је стигао бежећи од руке правде и осветника. Ту је ступио у службу једног од најомраженијих и најбруталнијих аристократа у историји Велике Британије, ерла Хенрија Клинтона, познатог по отмицама, изнудама, убиствима и подметањима пожара, чија (не)дела су допринела да грофовију којом је управљао напусти већина становника. Теодор се најдуже задржао у служби код Клинтона и, упркос бурном животу, преминуо природном смрћу у дубокој старости.

Племенити род
Теодор је архетип авантуристе, вагабунда краљевске крви, па је честа тема и у књижевним делима – о њему је написано неколико романа, па чак и један трилер. Био је срчан човек, високог стаса. У старости је носио дугу белу браду. Имао је шесторо или седморо деце, али му је, изгледа, унука подарио само син Фердинанд, који је са братом Јованом срећу потражио на далеком Барбадосу, где су живели рођаци њихове мајке.

Споменик Теодоровом сину Фердинанду, са натписом пред којим стојим, подигнут је покрај старе гробнице 1906. године. Међутим, година смрти није тачна. Давне 1819. ураган је разорио гробље на којем су биле његове кости. Пронашли су их у великом оловном ковчегу са ногама окренутим истоку, што значи да је испоштован обичај сахрањивања у православљу. Сведоци су оставили белешку да су скелет затекли у перфектном стању, да су присутни били изненађени висином тог човека, али и целокупном опремом сандука, па су забележили да је преминули уживао висок статус међу мештанима и био племенитог рода. Ковчег је отворен још једанпут, 3. маја 1844. године, када су кости потопљене у живи креч, што се у то доба често радило да би се ткиво до краја распало и сузбило ширење заразе.

извор: сербиантимес