Пише: Срђа Трифковић
Стандардна верзија Мештровићеве биографије, коју је титоистички режим сервирао јавности у вријеме рушења Његошеве капеле и изградње маузолеја, наводи да је аутор тог пројекта био у младости поборник стварања Југославије, али да се у периоду између два свјетска рата у њу разочарао усљед „великосрпске политике ненародних режима“.
Мештровићев син Мате, међутим, у интервјуу загребачком Вечерњем листу (седми март 2021. године), отворено тврди да је Мештровићево југословенство вазда било руковођено хрватским националним интересима. Већ сам наслов текста на то јасно указује: „Мој отац један је од идеолога Југославије, без ње Хрватска не би опстала након Првог свјетског рата“. [1]
По ријечима умјетниковог сина: „Ја сматрам да су Хрвати добро прошли и у Првом и у Другом свјетском рату узевши у обзир да су били на пораженој страни. Хрватска би била поражена да није спашена након Првог свјетског рата. Будући да је била укључена у Југославију, Србија није узела Босну и дио Далмације, а Талијани други дио Далмације. Хрватска би у супротном била сведена на ампутирану земљу која не би била могла опстати.“
Југословенство или хрватство
Ова констатација Мате Мештровића савршено је тачна. Она вјерно одражава мотивацију његовог оца током ангажмана у Југословенском одбору прије уједињења и његовање личних веза са краљем Александром након њега. Хрватски чланови Одбора су подстрек за дјеловање добили вијешћу о закључењу Лондонског уговора у прољеће 1915, којим је већи део Далмације обећан Италији као награда за улазак у рат на страни сила Антанте.
Јадранска преокупација Одбора и његови стратешки циљеви огледају се у његовом саставу: чинила су га дванаесторица Хрвата (чак осам њих из Далмације!), три Србина и један Словенац. Тежећи изналажењу правно-политичке формуле за спасавање Далмације од Италијана, Југословенски одбор је успоставио контакт са српском владом на Крфу. Крфска декларација из 1917, којом се српска влада обавезала да створи Југославију, представљала је велику побједу Одбора.
Савезници нису били склони овом оквиру. Варијанта проширења Србије која би се ујединила са Црном Гором и прикључила Босну и Херцеговину, Војводину и Далмацију јужно од Сплита остављала је могућност да се спроведе Лондонски уговор. Овим би Хрвати били срубљени на најужу Хрватску и Славонију, стијешњени између два ратна побједника, вјероватно без излаза на море и сигурно без моћних спољних спонзора.
Одлука српске владе да потпише Крфску декларацију и да је поднесе Савезницима као свој званични програм – иако јој је била нуђена тзв. Велика Србија на тањиру – једна је од преломних тачака српске историје. За Хрвате ова је одлука представљала стратешки тријумф. Мештровићев саборац, својевремени тврди праваш Анте Трумбић, одао је признање Србији на “жртви коју подноси јединству нашег троименог народа”.
Страх од италијанских тежњи на источној обали Јадрана навео је и хрватске политичаре изразито националистичке оријентације да се приклоне југословенском решењу као средству заштите хрватских националних интереса. Гласање у загребачком Сабору о раскиду свих веза са Мађарском и Аустријом, 29. октобра 1918. године, обављено је у атмосфери опште еуфорије. Чак су и ноторни србомрсци, франковци, гласали „за“, иако је текст резолуције прочитао њима мрски Светозар Прибићевић.
Српско питање у НДХ
Како је констатовао умјетников син Мате Мештровић у наведеном интервјуу из 2021. године, „у Другом свјетском рату опет је Хрватска била поражена држава, дио нацистичког поретка, и избор је био између партизана и четника… За Хрвате је било много боље да су побиједили партизани јер они нису били против Хрвата као народа, већ против својих идеолошких противника.“
И опет се Иван Мештровић политички ангажовао, не само у одбрани неких начелних хрватских националних циљева, већ и у директном промовисању интереса усташког режима НДХ. Прије свега треба истаћи чињеницу да је он прихватио кључну усташку тезу да Срби у Хрватској заправо и нису истински „Срби“, премда себе таквима сматрају.
Након што је на кратко био притворен као политички непоуздан масон, Мештровића је примио усташки поглавник Анте Павелић лично. Том приликом, како у својим сјећањима пише Мештровић, он је Павелића упитао: „Каква Хрватска може постојати без Далмације и без трећине пучанства, које се сматра српским и које се тријеби?“ [2]
На то му је Павелић наводно одговорио: „Не идем ја за истребљењем тобожњих Срба, него србијанске пете колоне, с којом су нас мислили вјечно у подређеном положају држати, као у својој колонији. Таквих је доста погинуло, али више зато да се други уплаше и побјегну преко Дрине, или да се смире и постану лојални грађани.“
Мештровић је ову фрапантну Павелићеву тврдњу оставио без коментара. Далеко је значајније, међутим, што Мештровић упадљиво не помиње „Србе“ већ „пучанство које се сматра српским“ – што је само варијанта Павелићевог термина „тобожњи Срби“. Обојица таквим дискурсом јасно поричу аутентично српски идентитет Србима у НДХ.
Ово је савршено у складу са једном од битних идеолошких поставки усташког покрета и државе. Тако је Ћиро Трухелка (1865-1942), хрватски археолог чешког порекла и дугогодишњи кустос Земаљског музеја Босне и Херцеговине, тврдио да Срба западно од Дрине није било прије „србизације“ влашког елемента под утицајем православне цркве, која је наводно окончана тек у 19. вијеку. [3]
„Такозвани Срби“ су по њему „православни живаљ“ тијесних груди, ниског индекса развијености лобање,“црномањасти, претежно тамни, физично слабије развијени типус“, потомци мање вриједних Влаха који су се размилели Балканом уочи и у време турских освајања до Јадрана. Дегенерисани су, њих карактерише „ендемичност туберкулозе и стерилности, млитавост физичке и психичке конституције“, а њихови данашњи потомци су инфериорна пасмина „Влахосрба“.
Иво Пилар (1874-1933.) детаљно се бавио етногенетским аспекатима “расне супстанце тзв. Срба” у Хрватској и Босни. По њему ти “барбарски номади-пастири” вијековима су пустошили хрватску земљу, вукући се за турском војском као мародери и колонизујући хрватски етнички простор. [4] Код тих „алиас Срба“ изражен је балканско-номадски тип „црних Латина у лицима која наликују на птице грабљивице и у тамним сјевајућим очима”. Они су мјешавина Бугара, Албанаца, Грка, Цигана, Влаха и Аромуна „јака мириса, мутне боје и отровног, разједајућег дејства”. Насупрот њима Хрвати су народ „чистог аријевског типа, свијетле косе, плавих очију, високи и долихокефалних лобања“.
Пиларов опус је задобио комплименте Анте Павелића, који је његово Јужнословенско питање назвао неопходним текстом за разумијевање Срба, захваљујући коме је јасно да је немогуће живјети у заједничкој држави са њима. [5] У потпуно истом духу је писао први министар спољних послова НДХ, Младен Лорковић. За њега, „тобожњи Срби“ (термин који користи и Павелић) су „остаци балканско-романских и циганских мјешанаца, који су се измичући пред Турцима склонили у хрватске земље и тако спасли од уништења”. [6]
Да, „тобожњи Срби“! Или како би рекао Мештровић, „пучанство које се сматра српским“.
Мештровић у НДХ
Иван Мештровић је након састанка са Павелићем задобио повјерење и других високо рангираних усташа. Он пише како је, у контексту предаје Далмације Италији, пребацио Мили Будаку да су усташе „талијанска и њемачка играчка“. Када је Будак увријеђено узвратио питањем „Па нећете, ваљда, рећи, да смо ми њемачки и талијански агенти?“ Мештровић је усташком министру одговорио : „То нисам рекао, и како бих могао, али се може бити несвјесно, наиме, може тако испасти.“ [7] (Курзив додат С. Т.)
Усташки пуковник Томислав Сертић (пред крај рата генерал и начелник главног штаба хрватских оружаних снага, погубљен у Београду септембра 1945) такође је са Иваном Мештровићем имао однос заснован на пуном узајамном повјерењу Он му је једном приликом рекао: „Ми (усташе) нисмо ни германофили, ни италофили, као ни Ви, а још мање нацисти или фашисти. Нас ништа друго не води него слобода Хрватске, и зато смо спремни да дадемо главе… Реците своје мишљење, ма какво оно било; ми га нећемо узети ни с трунком сумње да мање осјећате за Хрватску него ми сами.“ [8]
Немајући „ни трунке сумње“ у Мештровићева осјећања и опредјељења, Павелић лично му је 1942. године потписао пасош за одлазак на 23. Бијенале у Венецију. Учешће једног свјетски познатог умјетника као заступника Независне Државе Хрватске на једном тако угледном умјетничком скупу представљало је велики пропагандни адут усташке штампе, премда су на њему тада учествовале само осовинске и неутралне земље, 11 њих.
О Мештровићевом наступу су исцрпно извјештавале и усташке филмске новости које су се у биоскопима приказивале прије играних филмова.
На Бијенале је из загребачке цркве св. Марка довезена Мештровићева велика бронзана „Пијета“, бронзане статуе јеванђелиста Јована и Луке, као и шест барељефа који су по ријечима италијанског критичара Пипа Рица „креације исклесане попут страница у великој светој књизи“. Рицо је најавио да ће Мештровић „сљедеће сезоне приредити велику самосталну изложбу у Риму“. [9] Премда изложба није одржана усљед пада Мусолинија, сама најава указује да је Мештровић уживао подршку његовог режима.
Иван Мештровић је након састанка са Павелићем задобио повјерење и других високо рангираних усташа
Мештровићево судјеловање на XXIII бијеналној изложби, која је имала изразито фашистичко обиљежје, негативно је одјекнуло у свијету. Посебно му је замјерено то што је он лично кроз хрватску изложбу провео италијанског краља, којега је познавао од раније. У Загребу, гдје је провео рат, Мирослав Крлежа заједљиво је прокоментарисао тај његов поступак у свом дневнику: „Догодило се да се Иван Мештровић појавио у пратњи Његовог Величанства Краља Италије и Цара Етиопије на венецијанском Биеналеу и то је објавила штампа као нарочиту побједу наше културе у свијету“. [10]
У срцу пацовских канала
Мештровић је послије бијенала прешао у Рим, гдје се настанио у хрватском заводу св. Јеронима. Према хрватским изворима, Мештровић је „нарочито пријатељевао са ученим фрањевцем Домиником Мандићем, који му је осигурао и кредит за даљњи боравак и рад у Риму 1942. и 1943“. [11] Завод св. Јеронима и сâм Мандић играли су пресудну улогу послије рата у успостављању тзв. пацовских канала, сложеног механизма за привремено уточиште и издавање лажних докумената са којима су водеће усташе – укључујући самог Павелића и друге злочинце – пребацивани у Јужну Америку.
Доминик Мандић је познат и као теоретичар расног поријекла Срба, на беспријекорно усташком трагу Трухелке, Пилара и Лорковића. Он тврдњу о учесталости тамне пути код већине Срба тумачи тезом да су они потомци сјеверноафричких негроида, „војничких ветерана из Мауританије, које су Римљани населили уз своје границе“.[12] Почетком V века тих афро-негроидних придошлица, по Мандићевој процјени за коју не наводи изворе, било је на стотине хиљада. Њихови посрбљени потомци пате од комплекса ниже вриједности услијед „црначких особина, које су код многих још увијек примјетљиве“:
„Отуда наклоност на пролијевање људске крви, убиства и завјере. Тим нам постаје разумљив покољ муслимана на почетку Првога српскога устанка… те покољи Хрвата католика и муслимана за Другога свјетскога рата и непосредно иза њега“.
По оцу Доминику Мандићу, наводни покољи Хрвата од стране Срба једини су вриједни помена на хрватском тлу у II свјетском рату. Толико о лику и дјелу ученог фрањевца са којим је Мештровић „нарочито пријатељевао“ током својих ратних година у Риму.
О Степинцу
У некрологу преминулом кардиналу, који је Хрватска ревија из Буенос Аиреса објавила марта 1960. године, Мештровић пише да га је вијест о смрти Степинца болно погодила, „колико због нашег дугогодишњег пријатељства, толико још више због његовог јуначког држања и трпљења на бранику свога народа“:
„Нећу овом приликом износити разне моменте о Степинчеву држању, откако је постао загребачким надбискупом, а због којега је код нас свију растао његов велики духовни лик свећеника и човјека… Претпосљедњи пут смо се видјели у Риму 1943, кад је био дошао авионом и задржао се свега дан и пол те донио Папи документе о злодјелима, која су Талијани починили или диригирали у нашој несретној земљи…“
Мештровић је прећутао једну значајну чињеницу: у Рим је Степинац долетео војним транспортером НДХ. Његова мисија имала је за циљ да италијанску војску оцрни код папе, првенствено због њене улоге у спречавању усташког коначног рјешења српског питања и због наоружавања и снабдијевања српских устаника. Предао је Пију XII меморандум који је заправо саставила влада НДХ, а он га је само дотерао и потписао.
Мештровић је такође прећутао да се у финалу рата Степинац ангажовао на покушају спасавања НДХ у виду Посланице хрватског католичког епископата хрватском народу од 24. марта 1945. године. [13] Неумерена апологетика усташке државе која извире из слова и духа те посланице, а поготову позив спољним факторима да очувају НДХ, указују на коначно опредељење Степинца, клирика који није посједовао интелектуалне и моралне квалитете које је захтијевао изазов времена. Иницијатива за бискупску посланицу била је Павелићева, логистика такође, а преостали ресурси усташке државе били су напрегнути до краја да би се са подручја још увијек под њеном контролом бискупи довели у Загреб.
„Кад сам прошлога љета пошао у домовину“, пише даље Мештровић, „једна од мојих првих жеља била је да се видим са Степинцем, што ми је и успјело и он је био први којег сам посјетио“. Мештровић свој одлазак у Крашић 10. јула 1959. године описује као свој јединствено храбри потез који је направио без икаквог претходног договора са властима.
Међутим, како је хрватском новинару Дарку Худелисту прије 16 година саопштио син Ивана Мештровића Мате, почетком 1959. тадашњи генерални конзул Југославије у Њујорку Лазар Лилић (иначе Србин) Мештровићу млађем је рекао да је „овлашћен са највишег мјеста да саопшти да ваш отац може да посјети Степинца кад год хоће, и да иде по Хрватској и Југославији када дође, куд год хоће!“
Титов режим је Мештровићев некролог прећутао када је објављен у проусташком часопису, као и касније. Било би занимљиво макар замислити како би тај режим реаговао на једнако похвалан некролог митрополиту Јоаникију Липовцу из пера Петра Лубарде…
Мештровић и Тито
Иван Мештровић је стигао возом у Загреб трећег јула 1959. Био је дочекан као високи гост. Величан је у штампи ФНРЈ ништа мање ласкаво него у штампи НДХ током бијенала 17 година раније. Пуних седам дана провео је на Брионима. Том приликом, по свједочанству Мате Мештровића, Тито је хрватском умјетнику повјерио у четири ока „да су Срби немогућ народ, да је с њима јако тешко“:
„Рекао му је, између осталог: ’Знате ли зашто сам ја овдје на Брионима? Јер се осјећам сигурније него у Београду!‘ И онда му је говорио да са Србима има стално потешкоће, да су тешки и да се стално с њима мора борити… Рекао му је такођер: ’Вјерујте ми, нисам ништа мање Хрват него ви!‘…“ [14]
Мештровић се у САД враћао преко Париза, гдје се састао са уредником емигрантског листа Нова Хрватска Јакшом Кушаном и дао му интервју о својим утисцима са пута. По ријечима Кушана, из Загреба је Мештровић понио крајње суморне утиске. Опширно је причао о инфилтрацији Срба у Хрватској, која је по њему дио укорјењене традиције:
„У разговору с високим хрватским комунистима, проф. Мештровић је чуо да су Срби комунисти ’под кожом‘ готово сви четници. Они знају само то да су усташе клале Србе, а то што су Срби клали Хрвате сматра се дозвољеним ’због одбране државе‘… Закључио је ово занимљиво излагање увјеравањем да Хрвати и Срби никада неће моћи да живе заједно“ [15].
Пада у очи да је режимска штампа у Југославији и овај Мештровићев медијски наступ прећутала, без обзира на садржај те његове изјаве и на чињеницу да је она објављена у гласилу које је несумњиво спадало у категорију „непријатељске емиграције“. Није потребно истицати какав би био режимски третман слично интонираног текста неког српског умјетника да је био објављен у чикашкој Слободи или лондонској Нашој речи…
Питање маузолеја
И прије свога пута у Југославију, Иван Мештровић је добијао простор у емигрантским публикацијама несумњиво проусташког профила. Јуна 1953. године њега је у САД посјетио емигрантски хрватски публициста Карло Мирт. Мештровић је Мирту објаснио „што, заправо, жели постићи и поручити својим монументалним спомеником Његошу на Ловћену“:
„Ако дође до подизања Мештровићевог споменика у Црној Гори, он ће у исти час остати и споменик хрватског културног послања. Нама [Хрватима] неће требати боље свједочбе пред културним свијетом од ове, да смо ми Хрвати изградили и Србима и Црногорцима њихове најбоље националне споменике, усрпкос тога, што су нас они угњетавали, убијали и настојали нас избрисати као народ.“[16]
Овај текст је објављен у Хрватској ревији, у којој су своје чланке редовно објављивали малтене сви виђенији припадници усташке емиграције. Један од редовних сарадника био је злогласни Еуген-Дидо Кватерник, ратни злочинац уистину првог реда. [17]
Мате Мештровић је истакао још један, ништа мање значајан мотив – можда и примарни: да је његов отац „осмислио Његошев маузолеј да би раздвојио Србе и Црногорце”. Он је ово саопштио петог априла 2018. хрватском новинару Дарку Худелисту, који је тај разговор дословно пренио у Недељнику. [18] Мате Мештровић је посебно истакао сљедеће:
“Кад сам питао свог оца: ‘Зашто то радиш за Црногорце?’, рекао ми је: ‘Да им дигнем националну самосвјест, да знају да су они Црногорци, да имају Његоша као симбол своје прошлости и независности, односно самобитности…’“
Поменимо још да је у изради архитектонских рјешења Мештровићу помагао архитекта Харолд Билинић, а у вајарској обради Андрија Крстуловић, обојица Хрвати. Из наведених, аутентичних извора, сада јасно произилази да су на пројекту десрбизације Црне Горе и самог Његоша удруженим снагама радили комунисти на челу са Титом са једне стране и хрватски националисти, попут аутора маузолеја, са друге.
Усташки апологета
Године 1950. он је Адаму Прибићевићу упутио одговор поводом Меморандума о злочинима геноцида почињених против српског народа од стране Владе НДХ који је Прибићевић 1950. послао Уједињеним Нацијама. [19]
Тај Мештровићев допис указује да је он релативизовао усташке злочине до апсурда, не идентификујући ни кривце („убијало се“), ни главне жртве. Идеологију Анте Старчевића, темељ усташтва, описао је као „слободарску“ и на равни светосавља. Рат је, по Мештровићу, био ужасан за цијели свијет, Хрвате посебно:
„Од његова почетка у нашој се земљи убијало без милосрђа у борбама с освајачима, и међусобно Хрвати и Срби. Разлози томе били су многоструки… Допао ми је ових дана у руке једна памфлет против Хрвата кога су потписници назвали меморандум и као такав послали УН… Оптужује се чак и Анту Старчевића да је од прије 80 година формулирао тежње за неовисношћу и слободом хрватскога народа, да се та слободарска идеологија сматра злочином коју су Хрвати усвојили као свој програм, а Павелић хтио провести у дјело.“
Мате Мештровић је истакао да је његов отац „осмислио Његошев маузолеј да би раздвојио Србе и Црногорце”
Анте Старчевић је 1860-тих преточио је своју опсесивну, уистину патолошку мржњу према Србима у груби идеолошки оквир. Он је био за суверену, независну Хрватску као брану варварском Истоку. Срби су проблем јер су “двоструко ропска”, славосербска, подљудска, влашко-циганска пасмина. Ти припадници “влашког накота” зло чине и за зло су рођени. Негирајући Србима право не само на име него и на људскост, Старчевић је ударио темеље усташтва. [20]
Они су „смеће народа по својој нарави без ума и поштења, проти слободи и проти сваком добру”. „Србе треба ставити ван закона“, по Старчевићу, „та пасмина треба да буде из народа истребљена”. Ријеч “геноцид” настала је седам деценија након што је Старчевић понављао да “Србе ваља сјекиром утући“.
Такво заговарање “коначног рјешења” српског питања усташки врх је хвалио као темељ свог учења. Младен Лорковић је у Старчевићу видио не само оца нације него и претечу „научног“ расизма. [21] Анте Павелић га је хвалио као претечу: „Ја вам кажем, да није било Анте Старчевића, не би било данас хрватске државе.“ [22]
Мештровић у Анти Старчевићу такође види свијетлу личност и узор свих Хрвата, без обзира на политичка опредјељења. Он у наставку свог текста изједначује, у моралном смислу, „тзв. усташе“ са српским устаницима против Турака из ранијих времена, а Старчевића ставља у исту раван са Светим Савом. У цитату који можемо назвати кључним за разумијевање Мештровићевих погледа он поручује Србима:
„Ви знадете да су Срби дизали устанке за своју слободу и да су се поносили и да се поносе својим усташама. Према томе, ни Хрвати који су се дигли против угњетача [тј. Срба, прим. аутора] нису ни бољи ни гори од српских усташа [sic!] који су се борили за слободу… Ако је по Вашем хрватском национализму крив Старчевић, онда би по тој логици српскоме национализму био крив св. Сава, бар како га Ваши четници и попови тумаче… Старчевића се ниједан Хрват не стиди… Напротив, сви у њему гледају жељезан, неустрашив и несебичан карактер, искрена родољуба, рецимо отворено: свога народа представника који се борио за своје и не тражи туђе.“
Сваки је коментар излишан.
Овог је човјека девет година касније Тито дочекао као драгог и угледног госта. Ово је аутор фараонског маузолеја за који бранитељи Брозовог насљеђа – а самим тиме и те злокобне грађевине и њеног аутора – до дана данашњег тврде да представља „симбол традиције и црногорског духа… Мјесто гдје се сусрећу историја, поезија и народна меморија“. [23]
Како би рекли стари Грци, када богови желе да неког униште прво му узму памет.
Додајмо на самом крају да није намјера аутора ових редова да вреднује Мештровићева дјела сходно моралном лику и личности њега самога. Проблем раздвајања лика умјетника од његовог дјела постоји код врхунских стваралаца попут композитора Рихарда Вагнера, сликара Каравађа или пјесника Пола Верлена. Тај проблем рјешава сама снага и вриједност дјела. Умјетничка креација прворазредног квалитета баца у засјенак све мане и све примједбе које се могу упутити њеном творцу. Чак и Израелци изводе и слушају Вагнера, ноторног антисемиту и омиљеног Хитлеровог композитора.
Овај проблем не постоји код аутора монструозног масонског храма на Ловћену, међутим, јер и он и то његово дјело смрде нечовјештвом.
Текст је првобитно објављен у часопису „Светигора“
УПУТНИЦЕ:
[1] <https://www.vecernji.hr/vijesti/moj-otac-jedan-je-od-ideologa-jugoslavije-bez-nje-hrvatska-ne-bi-opstala-nakon-1-svjetskog-rata-1474373> приступљено 7. августа 2025.
[2] Ivan Meštrović, Uspomene na političke ljude i događaje. Загреб: Матица Хрватска, 1993, стр. 321.
[3] Ćiro Truhelka, Hrvatska Bosna. Mi i “oni tamo”. Sarajevo: Tiskara Vogler i drugovi, 1907.
[4] L. von Südland. Die südslawische Frage und der Weltkrieg. Беч: сопствено издање Ива Пилара, 1918.
[5] A. Pavelić: „Uzpostava hrvatske države, trajni mir na Balkanu”; Petar Požar (urednik). Ustaša: Dokumenti o ustaškom pokretu (reprint). Zagreb: Zagrebačka stvarnost, 1995.
[6] Neue Ordnung (загребачки недељник на немачком језику), 7. септембар 1941.
[7] Uspomene na političke ljude i događaje, стр. 279.
[8] Исти извор, стр. 284.
[9] Pippo Rizzo, “Alla Biennale di Venezia – Ivan Mestrovic”. Quadrivio, Рим, 12. јула 1942.
[10] Prof. dr Duško Kečkemet, „Ivan Meštrović u Italiji“. <https://www.skop.hr/MestrovicWeb/KONGRES.htm> приступљено 7. августа 2025.
[11] Исти извор.
[12] Dr o. Dominik Mandić. Hrvati i Srbi dva stara različita naroda. Barcelona: Knjižnica Hrvatske Revije, 1971.
[13]Katolički list, 12.-13. и 29. март 1945, стр. 99-100.
[14] <https://lat.sputnikportal.rs/20180512/tito-mestrovic-srbi-hrvati-stepinac-1115584752.html> Цитат из Недељника који је пренео Спутњик Србија; приступљено 7. августа 2025.
[15] Интервју је пренио повјерљиви „црвени билтен“ Танјуга 22. октобра 1959. године.
[16] Karlo Mirth, „Susret s Meštrovićem“. Hrvatska Revija, бр. 3 (1953.), стр. 332-337.
[17] Видети нпр. његове чланке “Ustaška emigracija u Italiji i 10 travnja 1941: jedan prilog našoj najnovijoj povijesti”. Hrvatska revija, 3 (1952), или “Još nešto o Rimskim ugovorima”. Hrvatska revija, 3 (1953).
[18] <https://www.standard.co.me/drustvo/mestrovic-moj-otac-osmislio-njegosev-mauzolej-da-bi-razdvojio-srbe-i-crnogorce> приступљено 7. августа 2025.
[19] Лист католичке цркве у Хрватској Глас Концила је Мештровићев одговор објавио 2010 године. Објављен је и на порталу <https://www.hrvatski-fokus.hr/2024/06/58935> приступљено 7. августа 2025.
[20] Његови чланци у Херватској и списи Име Серб (1868) и Пасмина Славосербска по Херватској (1876), одакле долазе ови цитати, репринтовани су у НДХ у великим тиражима.
[21] Dr. Mladen Lorković. Hrvatska u borbi proti boljševizma. Zagreb: Velebit, 1944, стр. 39.
[22] Ivo Bogdan, Otac Domovine Ante Starčević, Zagreb: Izdanje Glavnog ustaškog stana, 1942.
[23] „Njegošev mauzolej na Lovćenu: Simbol tradicije i crnogorskog duha“. RTV Cetinje, 28.07.2025. <https://cetinjskilist.com/mauzolej-na-lovcenu-hram-iznad-oblaka-i-simbol-crnogorskog-identiteta> приступљено 7. августа 2025.
Извор: Нови Стандард
