Пише: Мухарем Баздуљ

Историјске аналогије нису најсрећнији начин да се пореде трауме различитих народа, али некад могу бити илустративне. Ако је, барем гледано кроз мит и завет, на Косову пропало славно српско царство, за Мађаре је сродна историјска катастрофа пропаст револуције из 1848. Погубљење “тринаест мученика из Арада” толико је дубоко урезано у мађарску националну и културалну меморију да је његова годишњица до дана данашњег званични дан жалости.

Паралеле са Христосом и апостолима, због броја тринаест, наравно, такође су постојале, а ако је неко међу ових тринаест на неки начин био “примус интер парес”, то је можда Јанош Дамјанић, правим именом Јован, из месту Стаза, у Крајини, у околини Суње, у данашњој Хрватској.

Мајка му је била ћерка генерала Таборовића; његова супруга Емилија Чарнић потицала је од Чарнојевића. Етнички је, дакле, Дамјанић био Србин, али је избором био Мађар. Њему је и сам Лајош Кошут у знак поштовања скидао шешир. Е тај Дамјанић је у Араду погубљен последњи да би пре тога гледао убијање свих својих другова. Последње речи су му биле “Живела Мађарска”. Ипак, славнији него према ове две предвидиве речи је по сопственој апокрифној изјави: “Хтео бих да искореним све Србе, па да на крају самог себе, као последњег Србина, убијем“.

Српско наслеђе

Ако су, како рекосмо, несрећне аналогије између историја различитих народа, још су несрећније оне између неког појединца и неког друштва. Али, као и у случају претходних, знају бити илустративне. Данашње хрватско друштво се, наиме, према тамошњој српској зајединци понаша као по савету Јована/Јаноша Дамјанића (неки циник би рекао није се човек случајно родио тамо).

Након практично потпуног брисања Срба са територије данашње Републике Хрватске где су они пре једва мало више од три деценије и у Уставу били препознати као конститутивни народ и након што су у најмање протеклих стотину година културни, политички и друштвени живот Хрватске, чак и кад бисмо пренебрегнули Југославију као заједничку државу, били неповратно испреплетени са српским утицајем, покушава се негирати и српски (ко)идентитет аутора и уметника најчвршће укорењених у хрватску културу у којој су постали и својеврсни симболи.

Да, повод ми је, наравно, скорашња скандалозна изјава о Арсену Дедићу. Наиме, након што је отварање новог Српског културног центра у Пули било посвећено уметничкој баштини породице Дедић, Марио Радић, иначе челник радикално националистичке партије “Дом и национално окупљање” (ДОМиНО), за Хрватски радио је кометарисао дотични догађај изјавивши:

“Неки дан отворен је Српски културни центар у Пули. Сви наши грађани требају имати своја права, али тај центар је отворен под паролом обитељи Дедић. Отворен је с хрватским новцем, уз хрватске дужноснике, гдје се својата обитељ Дедић. (…) Прошло је десет дана и једино смо ми на то реагирали. Невјеројатно ми је да се олако прелази преко тога. Како можете узимати нешто што знате да није ваше? (…) Нитко на то не реагира, дају се новци и мени је то перверзно“.

Иначе, центар је отворен омажем рођеној браћи Милутину и Арсену Дедићу, те Арсеновим недавном преминулим сину и удовици. Милутин је живот провео у Београду, посвећен православној уметничкој традицији. Арсен је живио у Загребу не одрекавши се никад – да парафразирамо (опет апокрифног?) Теслу – ни свог српског рода ни своје хрватске домовине.

Последњи Србин

Кад смо код онога што Радића нарочито нервира, сви знамо по коме је покојном сину дао име. Своју лојалност Хрватској Арсен је потврдио и учествовањем у изведби патриотског песмуљка “Моја домовина”. Такође, међутим, у тим ратним годинама снимио је два величанствена албума. “Тихи обрт” (1993) и “Министарство страха” који су перфектан увид у његов доживљај тадашњег братоубилачког рата, као уосталом “Ја се надам”, необично дирљиви дует отпеван са Кемалом Монтеном.

Међу балканским народима, или ако хоћете јужнословенским укључујући и оне који су у социјализму називани “народностима”, постоји злосрећна олимпијада ко је у овдашњим ратовима највише настрадао и ко је био највећа жртва. Увек, међутим, постоји питање тачног ограничења периода процене.

Кад је Крез очекивао од Солона да му овај јавно изјави и призна како је он, Крез, најсрећнији Атињанин, Солон је рекао да то тога дана можда и јесте, али да се у седамдесет година људског живота, и више од двадесет и пет хиљада дана, услед хировитости случаја и превртљивости судбине, све може да промени.

У многим градовима од Вардара па то Триглава, после 1900, рецимо, старе већине нису више већине, али ако је нека не тако давно моћна и важна заједница практично попуно нестала, побијена, избрисана и асмилована, то су Срби у Хрватској (укључујући и делове некадашње НДХ у БиХ). То је по свој прилици неповратно (чак и ако разговоре Солона и Креза применимо на историју, актуелни демографски трендови и Срба и Хрвата, укључујући остале Јужне Славене, овде у току наредних неколико људских векова пре могу донети демографски раст Непалаца или Арапа него тренутно доминантних народа).

Краткорочно гледано, међутим, усред све еуфорије због “победе у домовинском рату” и њених последица, мрзилачка фиксација на све српско и чак тенденција да се неупитни српски елемент избрише из властитог бића симболички снажно призива историјску причу о Јовану Дамјанићу. Пре неколико година, Предраг Личина је снимио филм “Последњи Србин у Хрватској”. На трагу наведене фразе, лако је замислив тренутак да на неком будућем попису становништва не буде у Хрватској више ниједног Србина те да преосталим Хрватима, нарочито разним “радићима”, преостане само да убију Србе у себи самима.

Наслов и опрема текста Нови Стандард

Извор: Euronews