Пише: Драгољуб Збиљић

Оно што чињенично напише Илија Петровић из историје тешко да може ико да у целини побије и обезвреди. То је моје мишљење о његовом бављењу историјом као човека који се бави српским језиком и писмом. Будући да је Илија Петровић у својој основној струци – историји, а моја маленкост је у основној струци – језикословац, осећам се квалификованим и ћирилици и њеном народу дужним да понешто ситније додам о ономе што је рекао у вези са историјом страдања српског ћириличког писма, а да понешто објасним друкчије од историчара Петровића, којега – зашто да не кажем – веома ценим јер је мој осећај да је то историчар и човек коме је Истина света, која је и не случајно једна од десет Божјих заповести. Обавеза да будемо истинити (или, максимално, најближи могуће истини) због чињенице да се и он и моја маленкост често и радо оглашавамо баш на овом сајту јер он носи Свето име: „Борба за истину“. Зато на овом сајту двоструко је недопустиво говорити, тј. писати неистинито или недовољно истинито.

Ћирилица је данас угрожена и у УЖАС-у слично угроженим Србима на КиМ-у

Прво, спас српске ћирилице је врло једноставан, а она је угрожена данас и у УЖАСУ од Србије као што су угрожени Срби не само на српском Косову и Метохији – који су лукавом белосветском западњачком “игром” са Србима за сада отети из ингеренција државе Србије, због чега су Срби на КиМ-у најугроженији данас народ у свету. Угрожени су готово као што су угрожена деца и старци и старице, али и омладина у Палестини.
Тешко је рећи да постоји један кривац за угроженост и немоћних на хиљаде и хиљаде Палестинаца у Палестини и да постоји један кривац за угрожене и немоћне и одрасле Србе на српском КиМ-у. Проблем је и у Палестини и на КиМ-у што моћници чак не дозвољавају да се уопште и разговара о кривцима. А моћници су, наравно, довољно моћни да зауставе зло, али је очигледно да то неће да учине. Зато, иако је зло и у Палестини и на нашем КиМ-у и у Украјини и Русији (које је Запад смишљено завадио и гурнуо их у братоубилачку изгибију) могуће доста брзо и лако решити, али они који то могу да реше, очигледно – осим понекад празних разговора и јадних договора – у којима једна страна неће ништа важније да испуни од договореног– ништа стварно не чине да се потребно спроведе. И малолетницима је јасно да се чека да Срби напусте КиМ и да Палестинци побегну из Палестине. Док то не учине и једни и други, допуштају моћници малтретирање, па често вишеструко мучење или и убијање док се очекивано не оствари.
Зашто „мешамо теме“ и говоримо поводом речи о српском језику и српском ћириличком писму? Једноставно зато што су српски језик (посебно онај део језика – српско ћириличко писмо у истом статусу у коме су Срби на КиМ-у и Палестинци у Палестини. И ћирилица страда, потпуно недужна, иако је савршено функционална, лепа и чак у свету, од стручњака доказано, лековита, и то лековитија од латиничког писма. Срби на КиМ-у су,  као и ћирилица, потпуно недужни као колектив, јер њима силници отимају државу зато што је великом силнику, ради његових геостратешких циљева, у интереса да Србима отме територију, како би силник лакше и брже стварао своју империјалну моћ да би дошао до што веће пљачке туђега.
Српској ћирилици је одређена судбина да је нема исто као што се Србима одређује судбина да их – нема. Остварити да Срба нема или да се некуд одселе и побегну са своје територије лакше је ако уништиш део по део српских вредности без којих они губе свој идентитет и тако се, ако остану у биолошком животу, ако не буду убијени, лакше асимилују у друге народе. Тако и зато је планирано убијање (затирање) српске ћирилице која је српски знак, симбол који је међу три важна српска упоришна стуба (српски језик, српско писмо и православна вера; редослед може бити и обрнут, свеједно је). Тако је плански већ урађено: део Срба је покатоличен (најпре су му одузети и језик, и вера православна и писмо ћириличко и њихово поништење довршио је Броз када је са својим комунистима, уз помоћ Запада, покорио Србију, и – како зна добро историчар Илија Петровић и још понеко – казао познатом Мештровићу или његовом сину (историчар И. Петровић зна боље коме је од њих  двојице и када и шта тачно казао). Ми знамо, из праћења истраживања других: када је позвани Мештровић да се у комунистичку Југославију, по Брозовој мери и мери Запада, врати, а овај му рекао да се (знао је зашто) плаши да дође, југословенски и српски доживотни царски суверен рекао је да нема чега да се плаши, јер је он Србе средио и они ће нестати као нација за 40 година. Богами време нестанка Срба по Брозу није много далеко. Срби су, као дуго слободарски народ, с јаким осећајем за истину, за добро, за помоћ другима који су угрожени, то позитивно и велико своје  платили огромним жртвама и у најнемоћнијима и у најхрабријима, најснажнијима и најбољим људима. И последице тога су јасне и видне. Кад је народ, због великих милионских жртава проређен и међусобно посвађан, па и неизбежно и морално и национално оштећен,  принуђен је да пристаје данас на оно на шта пре сто година није пристајао, макар док се поново својим радом не врати себи.

Како је савршена и лековита ћирилица (о)слабила?

Слабљење ћирилице, српске посебно, последица је јаке силе која се на њу окомила још пре хиљаду година (католички папа ју је још 1060. године именовао „ђавољим изумом“ и тако је ширена ћавоља мржња према њој, јер је она била писмо православних народа које је Ватикан непрестано настојао да поунијати и стави под своје).

И Турци су били бољи

Осим Турака (који у време поробљавања српског народа нису прогонили ћирилицу, напротив – на Порти су се дуго и њоме служили), ћирилицу су Србима нарочито прогонили уредбама, наредбама и законима забрањивали, уз најактивнију у томе Католичку цркву, забрањивали сви који су као окупатори ступили у 20. веку на српско тло, у српску државу: Аустроугари и посебно невелики Хрвати којима је у НДХ, под Павелићевом Законском одредбом о забрани ћирилице, било дозвољено од моћних Немаца и целог Запада да се створи такав систем у коме су српске жртве биле  милионске, па Србима тамо није смело ни пасти на памет никаква ћирилица, а камоли да се преброје убијени.

Кад није успело окупаторско трајно забрањивање ћирилице, стигао је Броз

Југословенски суверен по мери Запада и српски „мирнодопски“ доживотни окупатор, када је стигао у Србију, захваљујући западним силама и Стаљиновим комунистима, после бомбардовања српских градова да Србе приволе да прихвате свог мирнодопског доживотног цара уместо свог краља (који је натеран да позове Србе да се прикључе Брозовој „револуцији“ којом је придобио српске комунисте да они докрајче ћирилицу „у миру“ и да, добрим  делом докрајче своје Србе и убеде их да својевољно масивно приме  хрватско латиничко писмо (гајицу) уместо „заостале“, „буржујске“, „националистичке“ и „шовинистичке ћирилице“.
Свој бедни, у много чему ропски, национални положај Срба под Брозом најбоље се огледа у томе што су српски руководиоци принуђивани да на разне начине убијају и најпаметнији део српског народа, а посебно преко замењивања његовог националног писма које је, до Броза, преживело сваки терор и забрањивања. Броз је са својим српским сатрапима спровео комбинацију голог насиља (укидањем ћириличких писаћих машина у корист латиничких, на пример) и стварањем заблуда у вези са српским писмом: како Срби треба да прихвате хрватску „братску“ латиницу јер су, у супротном, именовани као „националисти“, „шовинисти“, противници (лажног) „братства и  јединства“. Тако су „изабрани“ Срби помогли Брозу да он заврши оно што пре њега није успео Павелић са Католичком црквом – Срби су масовно и већински навучени на хрватску латиницу, ћирилица је постала брзо од већинског у Југославији до мањинског писма а у Србији је хрватска латиница постепено за десетинку година постала доминантно писмо.
(Ис)коришћени су у свему томе језички стручњаци (лингвисти) за језик, посебно за српски језик и писмо пристајањем, за разлику од Хрвата, да ћирилица буде „равноправна с хрватском латиницом“, али не у оквиру хрватског, него у оквиру српског народа, па је она тако сузбијана као „равноправна“. То „мајсторство“ Брозове власти у наметању Србима туђег писма некима и данас делује као „нормално мајсторство“, а, у ствари, у том мајсторству много су помагали српски језички стручњаци преко школства, наравно, и уџбеника и правописа српског језика. Док су хрватски лингвисти нормално схватили ту „равноправност“ – као право Хрвата да користе искључиво и само своје писмо, српски стручњаци за језик су ту „равноправност“ спроводили међу Србима да су они међусобно „равноправни“ када се међусобно деле по писму (једни су били ћириличари, други латиничари) и лингвисти су били најзаслужнији што је само у српском народу “стручно” примењена и прихваћена лингвистичка шизофрена будалаштина па је полатиничавање Срба не њихово национално сиромашење и отуђење кроз рушење њиховог трећег важног стуба културе, цивилизације и њиховог идентитета без којег они лако престају да буду Срби и постајали су, често, љути антисрби.

Српски лингвисти и српска власт до данас остали главна брана за враћање живота ћирилице у Србији

Тога се историчар Илија Петровић није сетио па није ништа рекао о суштинској улози српских лингвиста и власти зашто Срби и данас имају државу у којој је српска ћирилица пасторче које добија улогу у једва десет процената у српском језику. Нисам историчар, па не знам где је тачно гроб Павелића, али знам тачно где је гроб доживотног, у много чему, Павелићевог садруга Броза. Добио је Кућу цвећа тамо где је столовао као југословенски и српски цар.

Где је месту гробу најдуговечнијег у владању југословенско-српског цара?

Како су се Срби успешно поделили по коришћењу свог и туђег писма у свом језику, готово на исти начин деле се по томе – где је место гробу Јосипа Броза Тита.
Шапић (градоначелник Београда) каже да је Броз неупоредиво више учинио за друге у Југославији, а Србима је нанео много зла и неправде и да је све што се још догађа Србима данас (у вези с Косовом и Метохијом, пре свега) чиста последица Брозовог царевања Србима (не цитирам га баш тачно, али је слично казао).
Вучић (данашњи председник Србије у другом мандату) који се, треба поштено рећи, труди да не призна отцепљење Косова и Метохија, али су то његове танталове муке јер је Брозово наслеђе с Косовом изузетно тешко, јер Запад хоће да доврши оно што је Броз добро трасирао најпре забраном повратка протераних Срба с КиМ-а у време Брозовог ратовања да се успе на југословенско-српски царски трон уместо српског краља у чему није жалио море пре свега српске крви да до тог трона стигне како би, пре отцепљења КиМ-а и планиране предаје Енверу Хоџи и Албанији, дуго празнио и увелико испразнио КиМ од Срба. У Брозово време Срби који су морали  да беже „у миру“ с КиМ-а имали су велики страх и да кажу било коме да су побегли отуда.
И сада Вучић, супротно Шапићу, каже: Брозов гроб остаје ту где јесте јер је он део српске историје. На то други део Срба каже: „Броз јесте део историје Срба, али антисрпске историје, па не мора антисрбин да баш лежи и данас, кад се о његовом царевању зна доста, баш у Кући српског цвећа.

Једноставно је враћање живота српској ћирилици у Србији

Сваки довољно (до)учени српски лингвиста и сваки довољно (до)учени правник зна како се брзо и лако (једноставно) може вратити, макар у Србији, српско ћириличко писмо иако се то, по делоавњу српских лингвиста чини вражје тешко.
Људи из Удружења „Ћирилица“ то су знали још 2001. године када су се удружили да, највише из својих полупразних џепова воде борбу за враћање српског писма протераног (у корист туђег хрватског писма) до данас 90 одсто (и) из Србије, па и из овог дела Србије који се зове УЖАС (ужа Србија).
„Ћирилица“ је надлежнима – језичким институцијама и државним установама од 2001.  до ове 2024. године најмање десетак пута детаљно објаснила да се – после вишедеценијског прогона ћирилице и у Србији и после толико успешно раширених незнања и обмана у вези са српским  писмом – ћирилица може лако и брзо вратити у живот само на један  једини начин. То је онај начин како сви други народи чувају своје писмо у свом језику.
То су два корака.
Прво, лингвисти у језичким институцијама (зна се којим, неизоставно, наравно и коначно, у Одбору за стандардизацију српског језика) да – нормирају српски језик на једном српском (ћириличком  писму), а да препоруче Србима – не да забране латиницу било коме, па ни Хрватима – него да науче и знају хрватско латиничко писмо зато што су Хрвати прихватили српски језик од Вука и изграђују га кроз своју варијанту која се суштински ни у чему битном лингвистички не разликује од српског језика, па ако Срби и сви други истојезичници науче хрватско писмо могу читати хрватски српски језик без превођења на српско писмо.
Друго, српска власт треба да уради оно што раде сви правници у свету – да или стриктно спроводи директно уставну одредбу из Члана 10. у коме се српска власт за српски језик и његово писмо јасно обавезује од народа овим експлицитним исказом: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ И ту нема шта да се додаје, јер је то прецизно јасно по правилу: „Читај како је написано и примени како је написано.“ Ништа не додавајући и ништа не одузимајући. Ако буде тешкоћа да се директно спроводи уставна цитирана обавеза зато што Срби нису довољно навикнути да поштују и спроводе свој устав и законе без кажњавања, онда власт може преко Скупштине да усвоји закон о српском језику и писму у коме су довољна два члана:
1. Уставна обавеза о употреби српског ћириличког писма спроводи се једнако за све и свакога ко је обавезан да користи службени српски језик.
2. Ко не спроводи употребу ћириличког писма у српском језику кажњава се – појединац са 100.000 динара, фирма и све асоцијације кажњавају се са 1.000.000 динара.
Напомена. Постојећи закони Закон о службеној употреби језика и писама (из 1991) и нови Закон о српском језику коме је немогуће памтити постојећи назив од 14 речи, како је написао познати проф. др Драгољуб Петровић и слично ми у „Ћирилици“, може да служи само за спрдњу са српским језиком и писмом, јер у њему чак, противуставно, немају сви грађани и асоцијације иста права и обавезе.
Ето, за почетак, колико хоћете пара (за лечење болесних и немоћних), убраних од оних који, као грађани Србије, не уважавају српски (од речи Србија) Устав, српски језик, српско писмо и српске законе. Два постојећа наведена закона треба укинути (први закон у делу који се односи на српски језик и писмо, а други што пре укинути у целини јер такав српски закон заиста се спрда са српским Уставом, са српским језиком, српским писмом и с народом који је изабрао посланике који су чак једногласно усвојили законски садржај који не би написала тако ни трезвенија дечја глава јер она не би имала тако очигледну злу намеру да изигра јасну уставну одредбу о српском језику и ћириличком писму. .

Савет аутору текста „Има ли спаса србској ћирилици” Илији Петровићу

Пријатеља пре свега по љубави према Истини и спремности у борби за Истину историчара Илији Петровићу молим да разуме зашто га не подржавам у једноме и да ме схвати као човека који гаји своју пријатељску наклоност због његових текстова из историје, за које нисам довољно стручан, али некако, из свог дугог искуства живота, осећам да су добри и истинити). Не подржавам га у овој реченици у његовом тексту „Има ли спаса србској ћирилици” (Борба за истину, 11. 11. 2023) само једну чињеницу, када каже у овој реченици (која је по мом уверењу језикословца сасвим тачна и ефектна): „Иако је Скупштина Републике Србије још 1991. донела Закон о службеној употреби језика и писма, а Устав Републике Србије из 2006. године својим 10. чланом утврдио да су ,Републици Србији у службеној употреби србски језик и ћириличко писмо (мада је и реч ʻслужбеној` у овој реченици злоћудне природе), затирање србскога националног писма – ћирилице – ушло је у завршну фазу.”
Та једина чињеница коју не подржавам је овај део у загради: “(мада је и реч „службеној“ у овој реченици злоћудне природе)”. Кад се каже “злоћидне природе”, то не може друкчије да значи него да реч “службеној” значи да је био “зле ћуди” онај ко је то записао у Члану 10. актуелног Устава Србије из 2006. године.  Нејасно је и ово “и реч”. Није јасно да ли је још нека реч или нешто у наведеној реченици из Члана 10. Устава Србије – “злоћудне природе” и која би то још реч могла бити такве „лоше природе“.
Разговарали смо и директно раније мој пријатељ Илија и моја маленкост и нисмо се могли усагласити у тумачењу речи у синтагми “службена употреба” у вези са употребом српског језика и писма.
Нема, убеђен сам, ничега ни “злоћудног” ни “злослутног” у тој реченици из српског Устава. А мом пријатељу Илији је то “службена употреба” лоше до “злоћудности” из једног јединог разлога. Када је писао Пошти да му људи из Поште објасне зашто у својим дописима не користе ћириличко писмо када се корисницима Поште обраћају српским језиком. Одговорили су му да Пошта не спада у оне који су обавезни да српски језик пишу ћириличким писмом. Али му нису објаснили зашто онда они пишу српски језик хрватском латиницом. Где су то научили да се српски језик може, уместо ћирилицом, писати баш хрватском, а не неком другом латиницом, на пример, румунском, француском, енглеском или неком другом латиницом. Латиница има колика има и језика или нешто мање ако два или више језика користе исти латинички састав. Али то је реткост. Готово сви  латинички језици имају свој латинички састав који се разликује макар у једном слову или у неколико слова. И готово сви ћирилички језици имају свој ћирилички састав писма. Рецимо, српски језик има своје посебно писмо са саставом од 30 слова. Такав састав нема ниједан други ћирилички језик. Македонска ћирилица је најсличнија српској, али није истоветна као српско писмо, па је и та латиница посебан састав.

Вештачки – намерно изазвана збрка

За вештачку, намерну збрку заслужни су опет лингвисти. Англиста Ранко Бугарски (нека му је добро на оном новом свету у коме је однедавно), после Хрвата из 70-их година 20. века, први је оживео синтагму “јавна употреба” као супротност “службеној употреби”. Циљ му је био да дезавуише употребу једног (ћириличког) писма за српски језик, што јасно пише у Уставу Србије. Пошто он није подносио залагање Срба да врате у живот своје ћириличко писмо, настојао је и борио се да српски језик задржи хрватско писмо којим је он објавио готово све своје књиге и ћирилица му је сметала, јер се залагао да се Срби и даље деле по писму и да погрешно синтагми “службена употреба” одреди као супротност “јавна употреба”, а и студент српског језика, али готово и свако ко се иоле разуме у значење речи може да схвати да је супротност “службеној употреби” само “неслужбена употреба”, тј. лична, приватна индивидуална употреба, кад човек записује нешто лично, само за себе. Не и за другога, јер он може измислити лично неке шифре које му могу заменити слова, као што, рецимо, раде често шпијуни. Англиста Бугарски је, вероватно из “злоћудне намере” – да сачува деобу Срба по писму убацивањем латинице у српски језик, што Устав није дозволио. Он се правио да не зна ни значење српских речи, па је неуставну употребу писма латинице у српском језику назвао “јавна”, као да је “службена употреба” – “тајна употреба”, јер супротност “јавној употреби” не може да буде “службена употреба”, него може бити само “тајна употреба”. Јер ако није “јавна” она је, свакако, “тајна употреба”, а не “службена”.
И није само Бугарски правио ту “злоћудну збрку” са “службеном” и “јавном употребом”, него је то чинио и један други лингвиста, и то србиста бећ споменути М. Пижурица. Исто као Бугарски, и он је супротстављао “службену употребу” „јавној употреби српског језика  и писма“. И то је и он чинио намерно, по ћирилицу злонамерно, да би оправда(ва)о себе што је као главни редактор за измене и допуне Правописа српског језика из 1993. године, који је у новом издању објављен у Матици српској, а рађен је у организацији Одбора за стандардизацију српског језика. А моја маленкост, која је по струци језикословац, непогрешиво и темељно зна да се данас ћирилица не може више ничим вратити у нормалан живот (а то је сто одсто ћирилице у српском језику) осим нормирањем српског језика, по Уставу Србије и општој пракси у ћириличком једноазбучју, а намерним замућивањем значења синтагме “службена употреба” – која се у српским речницима објашњава исправно као “званична употреба”, “обавезна употреба”, а никако  и никада махинацијом званом “јавна употреба”, јер “службена употреба, тј. “званична”, “обавезна употреба” – не може да буде некакав парњак у супротном смислу за “службену, „званичну” и “обавезну употребу”, јер “службена употреба” мора да буде обавезна. Оно што је јасно и уставно прописано за обавезно и неизбежно, не може кривим тумачењем значења да објасни злонамерну неуставност да би избегао обавезу да српски језик пише ћирилицом увек и свуда. Кад лингвисти реше нормално питање писма и у српском језику, како је то решено у свим другим престижним језицима, онда нема бирања писма и одређивања шта значи “службена” и “неслужбена употреба језика и писма”. И кад правници не пишу злонамерно према ћирилици за писмо српскога језика, као и у сваком другом језику, онда не може да се оставља могућност да коришћење службене, обавезне по Уставу ћирилице у српском језику не буде законска обавеза за свакога и да у таквом закону нема оног основног друштвено валидног у закону – да законска права и обавезе сваког грађанина и сваке асоцијације буду за сваког исте. То би морао и могао знати сваки нормалан мозак који нема оно што се зове “лоша намера” – да оправда оно што је немогуће оправдати. А немогуће је оправдати избегавање лингвиста и правника да сачине правопис и закон у складу с уставном обавезом у вези с писмом, а не писмима у језику Срба.
Ту нема ничег другог у нашем случају него тежње да се и даље спроводи давање предности туђем писму које је насилно, забранама ћирилице и простачким и насилним махинацијама натурано Србима кроз векове, а успело је највише под Брозом – захваљујући нашим лингвистима и властима који неће да у пракси спроведу уставну обавезу какву спроводе сви други лингвисти и власти с њиховим језиком и писмом, значи само једно да су српски лингвисти и власти настављачи српске сербокроатистике, а правници Брозовог законоправила: “не држати се устава и закона као пијан плота”, него се држати свога незнања, ћефа или зле намере и Илијине синтагме из овог текста –“злоћудне природе” – (не)људске и злобне.
Највећи аргумент да предлог “Ћирилице” спроведен у српском правопису и закону у складу с уставном, цитираном раније, обавезом у Уставу Србије, што је у складу с оним како се то питање решава у пракси решења код свих других народа – пружа чињеница да проблем са својим писмом нема ниједан други народ осим српског.

Нажалост, у језику и свом писму и Хрвати нам могу послужити за угледање, не, наравно у протеривању туђег писма

Узмимо пример нама најближих комшија Хрвата. Зашто баш њих? Зато, наравно што се служе и Хрвати истим лингвистички српским језиком који они нормирају самостално под називом “хрватски језик”, а не треба нам преводилац да се добро разумемо иако не можемо с њима ни у чему да се договоримо, али томе није кривац наш лингвистички исти језик с њима. Њихова уставна обавеза у вези с њиховим језиком и њиховим писмом гласи готово у реч исто с нашом уставном одредбом. Њихов Članak 12. гласи готово подударно (разуме се ради се само о различитом називу језика и различитом писму, али је уставна формулација иста такође у ставу првом који се изричито односи на њихов језик и писмо:
„U Republici Hrvatskoj u službenoj je uporabi hrvatski jezik i latinično pismo.“ Реч је о пресликаном ставу првом из српског Члана 10. Устава – упредимо их:
„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“
Није реч о „преписивању“, него о немогућности да се друкчије реши питање службене употребе језика писма у сваком уставу.
Дакле, само нам је с истојезичницима Хрватима истоветно уставно решење језика и писма. Али, резултат тог истоветног решења у пракси, у спровођењу дијаметрално је супротан. Хрвати имају свој правопис у коме пише: „Хрватски језик пише се латиницом.“ Код нас су лингвисти у нашем правопису записали и то пише и данас на 15. страни: „Такав, истина редак, суживот двају писама, за нас с једино прихватљивим редоследом употребе – ћирилица па латиница, верујемо, не може бити штетан по српску културу све дотле док ћирилица не би заиста била егзистенцијално угрожена.“ То је записао главни редактор тог правописа проф. др Мато Пижурица као човек који је у Одбору за стандардизацију био изабран за главног редактора, тј. писца одељка по називом „ПИСМО“.
Знамо и мој пријатељ историчар Илија и моја маленкост проф. Мату Пижурицу. Знамо да је Пижурица као човек драг не знам коме више од нас двојице. То је један изузетно културан, предусретљив, љубазан и просто топле душе човек, препун емпатије према другима. Али ово што је записао о двоазбучном решењу питања писма у језику Срба толико је нетачно и бесмислено, али и противуставно, да бисмо се, да га не познајемо, морали упитати да ли је то записао неки „неурачунљив човек“. Да га не познајемо, питали бисмо се да то није писао у неком добром алкохолисаном расположењу. Ко би још данас потписао ово што нормира овај дивни човек у српском правопису. Откуд му тврдња да је двоазбучје на наш српски начин (алтернативна писма) редак пример, кад нема нигде више примера да неки народ има такву деобу свог народа на два супротстављена писма (писмо своје и туђе параписмо), откуд му његово “веровање” у правописној науци и лингвистици да не може бити штетно „по српску културу све дотле док ћирилица не би заиста била егзистенцијално угрожена“ – кад најмање тридесетак година сви други лингвисти, и познатији и они мање познати, готово сваки дан тврде на основу валидних истраживања и написаних до сада само за 25 последњих година више од 20 обимних књига да је, како каже у овом свом тексту, с правом, и историчар Илија, “затирање србскога националног писма – ћирилице – ушло (је) у завршну фазу”. Откуд да човек који је познати лингвиста тврди да је његов „услов“ да се српски језик пише овим редоследом „ – ћирилица па латиница (сам Пижурица је то истакао курзивом у још важећем Правопису од 1993. до 2010) кад нико нормалан не пише свој српски језик истовремено двама писмима својим и туђим; истина, Немања Видић у свом једном ранијем тексту сведочи да се својим очима уверио да је 2010. године, ако смо добро запамтили годину, тадашњи председник Матице српске надалеко чувени академик Чедомир Попов, док је председавао скупу представника Матице српске с члановима удружења „Ћирилице“ и „Српске азбуке“, водио записник с тог скупа мало на ћирилици, па мало на латиници и нисмо чули да је ико други, па био и академик, у исто време писао исти текст и ћирилицом и  латиницом. Ми, наравно, знамо зашто је академик тада на челу Матице српске тако поступио – хтео је да докаже оснивачу “Српске азбуке” да је и то чудо могуће применити из Правописа који је објавила Матица српска и да је академик тада хтео да докаже да он подржава Матичин неуставан правопис са два писма и да разуме Јапанце који свој језик пишу, истина не двама, него четирима писма. Али они комбинују та писма у складу с њиховим потребама језика. Нема других престижних језика у свету (у Европи нема никога више) који у свом језику имају комбинацију писама, него сви други народи имају свој језик на једном писму, јер би “двописаније” било слично шизофренији (тумачење проф. В. Ђорђевића). Не може се узимати један изузетак који и није сличан нашем, српском случају да се доказује нормална потреба и сврха да човек у свом језику, тек тако, у нормалном душевном  и мозговном стању “скаче с писма на писмо”, како је наше двоазбучје објашњавао академик Иван Клајн као “баласт”, па је предлагао да Срби напусте ћирилицу, задрже је само као неку “егзотичну биљку” да вене и да и Срби постану нормални у свом језику, тј. једноазбучни, али сада на хрватској латиници. Чини се да је предлог једног академика (лингвисте италијанисте) за Србе и њихову ћирилицу болнији јер је,  како је рекао, “латиница у Србији победила”, а други академик (историчар) применио би и задржао за готово невидљиву нијансу мање болан начин – да се Срби и даље једини черече на два писма док их двоазбучка шизофренија потпуно не савлада па пређу на једно писмо, макар и туђе, али ће бар тако ублажити своју шизофрену деобу.

Српски Устав – “алајбегова слама”

Ако за  потребну нијансу вратимо крајњу озбиљност овом тексту, довршићемо ово писање о томе како су Хрвати сачинили нормалан и правопис, али и свој Закон о хрватском језику у складу с народном одлуком у свом Уставу усвојеном на референдуму. Хрвати су поштоваоци свог Устава у вези с језиком и писмом како то чине сви народи Европе, осим Срба, а српски лингвисти и српска власт у вези са српским језиком и писмом – понели су се као да је српски народни Устав – “алајбегова слама” коју разноси ко како хоће. Срби (мисли се, наравно, на српске лингвисте и сваку власт за последњих 30-ак година) оставили неком “алајбегу” да га проучава, а његову јасну, да јасније не може бити, обавезу из става првог Члана 10. у вези са српским језиком и писмом предали су Венецијанској комисији која се “зачудила” како су то Срби у свом Уставу “одузели демократско право” Србима на независно одлучивање макар о свом језику и писму, него су затражили да само Срби и даље једини имају два писма,  јер морају то учинити због својих мањина које свој језик пишу латиничким писмом. Па испада да Срби једини у свету свој матични језик нормирају у договору и по одобрењу својих мањина, док други у ЕУ могу и да одузимају право, на пример, српској мањини (Србима) на своје писмо, без икаквог приговора због тога руководству Хрватске. Вероватно рачунају да су Хрватску већ примили у ЕУ, па не иде да им ма шта сада накнадно траже за остајање у ЕУ, а Србима које још нису примили у ЕУ (а свакако никад их неће примити јер је услов да се сагласе са отимњем КиМ-а, што неће смети и хтети да, због могуће народне клетве, потпише ниједан иоле здрав српски владар, јер то не би нико на свету учинио.
Бојимо се да Срби (њихови лингвисти и власт) не смеју да уваже српски Устав и да спасу ћирилицу због захтева Венецијанске комисије, па то народу не смеју да кажу, него лажу да ће „спасити ћирилицу“, а у пракси је затиру држећи ћирилици под грлом туђе латиничко писмо све у нади да ће ЕУ прихватити српски пут у ЕУ без алтернативе, држећи за алтернативу ћирилици хрватско латиничко писмо.

Аутор: Драгољуб Збиљић је  језикословац са 17 објављених књига (у којима је чињенично описивао ломове у српском језику уз затирање српске ћирилице која је, као сиротица без оба родитеља, посебно развлачена 70 година и десеткована лажном, само вербалном подршком српских лингвиста и власти) и оснивач сиротињског првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица” које је, ипак, успело да – највише захваљујући министру Драгану Којадиновићу и његовом тадашњем саветнику лингвисти Браниславу Брборићу – убеди већински део грађана у Србији да на референдуму запечате своју борбу исправном уставном заштитом; Удружење није још успело да убеди српске лингвисте и власти да само спроведу у пракси уставну, народну обавезу;  има назнака да ће и то некада успети; Боже дај коначно мало памети онима који су од народа плаћени да то народу врате одговорним односом (и) према српском језику и његовом ћириличком писму.