Аутор: Тихомир Бурзановић
Три деценије бола, пораза, подјела и шансе за нови почетак
Од 1990. до 2025. српски народ је прошао кроз најдубљи историјски лом од Другог свјетског рата: ратове, санкције, губитак држава, демонизацију, егзодус, политичке подјеле и демографску ерозију. Ипак, питање које данас виси изнад Србије, Црне Горе, Републике Српске и Косова и Метохије гласи: може ли српски народ, након свега, доживјети катарзу – не као покајање, већ као национално сазријевање? Ово је покушај да се разуме шта би та катарза значила и да ли је историја оставила још простора за њу.
Расуте ране једног народа
Распад Југославије није био само политички колапс, већ дубоко антрополошко разарање.
Српски народ је у три деценије изгубио:државне оквире у којима је живио,демографску снагу,политичку кохезију,повјерење у институције,осјећај јединствене историјске перспективе,елиту способну да доноси одлуке изнад партијског интереса.
Оно што је највише ослабљено није територија – већ идентитет.
Срби између двије крајности
У све четири средине Срби су се често љуљали између два емоционална екстрема:аутовиктимизације („сви су против нас“),аутоколонијализма („све је наша кривица“). У таквом расположењу нема простора за трећи, најздравији пут – националну интроспекцију без патетике и самобичевања.
Елита која је бјежала од истине
Политичке елите Срба, свуда гдје Срби живе, најчешће су радиле супротно од онога што катарза захтијева.
Србија
Живјела је у вјечном циклусу: сан о великој прошлости – страх од будућности – политички прагматизам без визије.
Црна Гора
Србе је третирала као политички ресурс, не као народ. Час су били „проблем“, час „адут“, али никада аутентичан политички субјект.
Република Српска
Опстанак институција био је важнији од дубинске модернизације друштва, па је политичка борба непрестано истицала безбједносне теме, док су економске и културне стагнирале.
Косово и Метохија
Срби су принуђени да живе у перманентном стању политичке одбране и страха, без могућности да развију стабилан политички идентитет. Када елите тридесет година избјегавају суочавање са реалношћу, народ остаје затворен у траумама. А траума никада сама по себи не доноси катарзу.
Шта значи катарза за један народ?
Катарза се често погрешно схвата као покајање или одрицање.
То је потпуно погрешно.
Катарза значи сазријевање.То је тренутак када народ:научи разлику између хисторије и митологије,престане да реагује емотивно на политику,почне да гради институције дуже од једног мандата,прихвати реалност, али не одустаје од својих интереса,редефинише свој идентитет без осјећаја угрожености.
Другим ријечима: катарза је еманципација од сопствених страхова.
Је ли могућа заједничка катарза Срба у четири средине?
То је најтеже питање.Срби нијесу монолит – и не треба да буду
Срби у Србији, Црној Гори, Републици Српској и на Косову и Метохији не живе исте животе, не дијеле исте политичке реалности и не осјећају државу на исти начин. Али то не значи да не могу дијелити заједничку визију. Напротив – управо разлике могу бити снага.
Три услова катарзе
Да би се катарза десила истовремено у све четири средине, потребно је:
1.Прихватање плуралног српског идентитета
Није издајник онај ко има двоструки идентитет, нити је херој онај ко се куне у једину истину.
Здрава нација почива на различитостима.
- Нова интелектуална и духовна елита
Не елита која живи од подјела и прошлости, него она која зна да повеже културу, економију и политику у јединствен наратив развоја.
- Престати очекивати моралну сатисфакцију споља
Међународна заједница никада неће дати „катарзично признање“ Србима. То није њена улога. Катарза је унутрашњи чин, не међународни документ.
Зашто је 2025. можда преломна година?
Свијет се мијења. Балкан се поново реструктурира.Регионалне политике више не функционишу на матрицама из 2000-их. У том новом контексту Срби имају неочекивану предност:посједују искуство свих претходних ломова.То искуство је болно, али може бити плодно – ако се правилно прочита.Нада постоји, али не као романтична прича. Нада лежи у чињеници да српски народ, упркос свим искушењима, и даље: постоји на свим историјским просторима,има политичке институције,има културну дубину, има демографско језгро,има способност да се регенерише.
Све што недостаје јесте политичка воља за самотрансформацију.
Катарза као историјска одлука
Катарза српског народа није спонтане природе. Она није догађај – она је одлука. То је одлука да се:прекине са инфантилним односом према историји,одбаце митови који служе политичарима,прихвате реалности без дефетизма,створи нова политичка култура,престане са менталитетом жртве,развије стратегија за 2050, а не за наредну изборну недјељу.
Срби ће доживјети катарзу тек када схвате да највећи непријатељ није други народ, већ сопствена склоност да прошлост увијек буде важнија од будућности. Катарза је могућа.
Али само као храброст да се народ погледа у огледало – без страха и без илузија.
One Response
Могу Срби све ако хоће,само треба да се свеукупно становништво уозбиљи и да изабере нове вође ,јер ово што сада влада Србима у свим неким латифундијама Србија Црна и Српска није достојно ни у Бијелу недјељу да изађе међу народ.
Прва ствар језик иза тога Светосавска Црква и под три Косовски завјет,или завет какао ко воли.
Српски интегрализам је присутан код народа, али овај фолклорни национализам који се ради од Београда и Црне Горе и Српске једна обична бљувотина.
Деведесетих се појавио Милошевић ,боље речи средином осмадесетих који је по свом склопу могао бити све само не оно што је хтио бити и зашто се представљао ,ушао је у нешто чега и сам није био свјестан и с идејама пропалих комуниста у спасавању нечег што се није могло спасити.
Сама појава на прослави на Газиместану је за оне који су иоле познавали душу народа било чиста пропаганда нечега што је одавно пропало.Док болестан и скоро непокретан патријарх Герман држи Свету литургију, Он Милошевић долази хеликоптером на Косово поље , као из неба ,у ствари Изашао испод сукње Мире Марковић и боље рећи њене читаве породице .То да буде вођа четвртог устанка, тешко,што се на крају и испоствило.Више је Милошевић урадио на дезинтеграцији Срба од Тита и те банде,јер довести Шешеља и Вука да буду носиоци српске деснице је такав потез да је то само могао направити комуниста и антисрбин.Зар је мало било 45 година пљувања Драже и његовог покрета него се то дало ДБ-у у руке да га до краја покушају обесмислити искоритити за своју пропаганду.Било је тада свашта јер наши вјековни непријатељи нијесу мировали Ватикан и Њмеачка,али су се многе стври морале и требале другачије и бранити и водити.Oво данас што се ваљ српским простором је једна бесловесна маса криминалаца неспособна низашта сем за иѕдају и продају!Вучић Додик и Мандић су једна иста дружина која не позанје нити приѕнаје ни Бога а камоли народ,чак и Патријарх својим понашањем доводи у питање и Цркв и ставља је под великим знаком питања!
Ко нас је клео није дангубио ,већих непријатеља немамо од нас самих !