Аутор: Тихомир Бурзановић

Три деценије бола, пораза, под‌јела и шансе за нови почетак

Од 1990. до 2025. српски народ је прошао кроз најдубљи историјски лом од Другог свјетског рата: ратове, санкције, губитак држава, демонизацију, егзодус, политичке под‌јеле и демографску ерозију. Ипак, питање које данас виси изнад Србије, Црне Горе, Републике Српске и Косова и Метохије гласи: може ли српски народ, након свега, доживјети катарзу – не као покајање, већ као национално сазријевање? Ово је покушај да се разуме шта би та катарза значила и да ли је историја оставила још простора за њу.

Расуте ране једног народа

Распад Југославије није био само политички колапс, већ дубоко антрополошко разарање.

Српски народ је у три деценије изгубио:државне оквире у којима је живио,демографску снагу,политичку кохезију,повјерење у институције,осјећај јединствене историјске перспективе,елиту способну да доноси одлуке изнад партијског интереса.

Оно што је највише ослабљено није територија – већ идентитет.

Срби између двије крајности

 У све четири средине Срби су се често љуљали између два емоционална екстрема:аутовиктимизације („сви су против нас“),аутоколонијализма („све је наша кривица“). У таквом расположењу нема простора за трећи, најздравији пут – националну интроспекцију без патетике и самобичевања.

Елита која је бјежала од истине

 Политичке елите Срба, свуда гд‌је Срби живе, најчешће су радиле супротно од онога што катарза захтијева.

Србија

Живјела је у вјечном циклусу: сан о великој прошлости – страх од будућности – политички прагматизам без визије.

Црна Гора

Србе је третирала као политички ресурс, не као народ. Час су били „проблем“, час „адут“, али никада аутентичан политички субјект.

Република Српска

Опстанак институција био је важнији од дубинске модернизације друштва, па је политичка борба непрестано истицала безбједносне теме, док су економске и културне стагнирале.

Косово и Метохија

Срби су принуђени да живе у перманентном стању политичке одбране и страха, без могућности да развију стабилан политички идентитет. Када елите тридесет година избјегавају суочавање са реалношћу, народ остаје затворен у траумама. А траума никада сама по себи не доноси катарзу.

Шта значи катарза за један народ?

 Катарза се често погрешно схвата као покајање или одрицање.

То је потпуно погрешно.

Катарза значи сазријевање.То је тренутак када народ:научи разлику између хисторије и митологије,престане да реагује емотивно на политику,почне да гради институције дуже од једног мандата,прихвати реалност, али не одустаје од својих интереса,редефинише свој идентитет без осјећаја угрожености.

 Другим ријечима: катарза је еманципација од сопствених страхова.

 Је ли могућа заједничка катарза Срба у четири средине?

То је најтеже питање.Срби нијесу монолит – и не треба да буду

Срби у Србији, Црној Гори, Републици Српској и на Косову и Метохији не живе исте животе, не дијеле исте политичке реалности и не осјећају државу на исти начин. Али то не значи да не могу дијелити заједничку визију. Напротив – управо разлике могу бити снага.

Три услова катарзе

Да би се катарза десила истовремено у све четири средине, потребно је:

1.Прихватање плуралног српског идентитета

Није издајник онај ко има двоструки идентитет, нити је херој онај ко се куне у једину истину.

Здрава нација почива на различитостима.

2. Нова интелектуална и духовна елита

Не елита која живи од под‌јела и прошлости, него она која зна да повеже културу, економију и политику у јединствен наратив развоја.

3. Престати очекивати моралну сатисфакцију споља

Међународна заједница никада неће дати „катарзично признање“ Србима. То није њена улога. Катарза је унутрашњи чин, не међународни документ.

Зашто је 2025. можда преломна година?

Свијет се мијења. Балкан се поново реструктурира.Регионалне политике више не функционишу на матрицама из 2000-их. У том новом контексту Срби имају неочекивану предност:посједују искуство свих претходних ломова.То искуство је болно, али може бити плодно – ако се правилно прочита.Нада постоји, али не као романтична прича. Нада лежи у чињеници да српски народ, упркос свим искушењима, и даље: постоји на свим историјским просторима,има политичке институције,има културну дубину, има демографско језгро,има способност да се регенерише.

Све што недостаје јесте политичка воља за самотрансформацију.

Катарза као историјска одлука

Катарза српског народа није спонтане природе. Она није догађај – она је одлука. То је одлука да се:прекине са инфантилним односом према историји,одбаце митови који служе политичарима,прихвате реалности без дефетизма,створи нова политичка култура,престане са менталитетом жртве,развије стратегија за 2050, а не за наредну изборну нед‌јељу.

Срби ће доживјети катарзу тек када схвате да највећи непријатељ није други народ, већ сопствена склоност да прошлост увијек буде важнија од будућности. Катарза је могућа.

Али само као храброст да се народ погледа у огледало – без страха и без илузија.