Аутор: Тихомир Бурзановић
На Балкану је створена читава политичко-медијска каста која се представља као заштитник руских интереса, али чије се дјеловање завршава чим се угасе камере. Они нису ни русофили, ни стратешки партнери Русије, већ трговци емоцијама народа и јефтини имитатори геополитичке озбиљности.
Балкан између емоције и интереса: како настају лажни русофили
На простору Србије, Црне Горе, Републике Српске и Косова и Метохије постоји дубока емотивна веза са Русијом, историјски укоријењена и геополитички стална. Управо та емотивна веза постала је најплодније тло за производњу лажних русофила – политичара, новинара и аналитичара који користе руски симболички капитал да би ојачали сопствени положај, а не да би водили досљедну политику.
Лажни русофил је фигура која живи на раскршћу два свијета: јавно се куне у Русију, а практично слиједи Брисел и Вашингтон. Његово русофилство је маркетинг, не убјеђење.
Србија: русофилство као сценографија за унутрашњи политички театар
У Србији је лажно русофилство постало механизам стабилизације власти и контроле емоција бирача.
Ту се разликују три слоја:
Институционални русофили – они који се куну у Москву само када то не угрожава њихове односе са ЕУ и САД.
Медијски русофили – аналитичари који глуме стратешке експерте, иако никада нијесу крочили у Москву, нити разумију руске интересе.
Сезонски русофили – политичари који постају „про-руски“ искључиво пред изборе.
Најважнија карактеристика српских лажних русофила јесте њихова тотална неодговорност: реторика им је велика, али политичка храброст минимална. Кад год Запад појача притисак, руска застава се брзо склони испод стола.
Црна Гора: русофилство као привремена одора, не као идентитет
Црна Гора је најдрастичнији примјер феномена „русофил на батерије“.
У опозицији – заклињање у Русију. У власти – трк према НАТО и ЕУ директивама.
Црногорски лажни русофили нису геополитички играчи, него унутрашњи импровизатори.
Њихове карактеристике:
Русофилство користе искључиво за обрачун са домаћим противницима. Када уђу у институције, подешавају тон према западним партнерима. Медији праве лажну слику руске снаге у Црној Гори, док је реални утицај минималан. Та двострука политика створила је конфузију у друштву: народ вјерује у руски ослонац, а политичари тај ослонац користе само као декор.
Република Српска: од симболике до политичке трговине
У Републици Српској русофилство има дубоку емоционалну и историјску компоненту, али се управо зато највише злоупотребљава. Постоје два лица русофилства у РС-у:Искрено, народско русофилство – засновано на култури, вјери и традицији.Политичко русофилство – којем је Русија симбол, а не партнер.
Лажни русофили у РС-у понашају се као менаџери туђих емоција: појачавају наратив кад треба ојачати легитимитет власти, а гасе га када треба одржати економске везе са Западом. Чим се искључе камере, та „геополитичка љубав“ се претвара у сасвим прагматично пословање са ЕУ, САД и НАТО окружењем.
Косово и Метохија: русофилство између наде и манипулације
Код Срба на Косову русофилство има карактер наде – често једине.
Међутим, политичке елите користе то осјећање као оправдање за сопствену немоћ.
Најчешће фразе лажних русофила:„Русија ће нас заштитити“„Русија неће дозволити“„Русија ће реаговати“
Те поруке служе као амортизер, као успаванка народу који живи у реалности без институционалне сигурности. Лажни русофили овдје не нуде рјешења – они нуде изговоре.
Како препознати лажног русофила?
Постоје три универзална критеријума:
1.Русофил кад је сигурно – прагматист кад је тешко
Ако неко воли Русију само онда када га та љубав ништа не кошта – лажни је русофил.
Русофил пред камерама – али не у институцијама
Декларативна подршка Русији, али ниједан конкретан потез који би ту подршку учинио реалном.
Русофил без знања и без ризика
Свака геополитичка лојалност која не подразумијева одговорност – само је маска.
Зашто су лажни русофили опасни?
Замагљују реалне политичке процесе.Манипулишу емоцијама народа. Стварају лажна очекивања и култ „великог брата“ који никад не долази.Користе Русију као унутрашње оружје, а не као међународног партнера.
Највећа штета коју праве није против Русије – већ против сопственог народа.Русофилија као валута, а не као став
На Балкану је русофилство постало тржиште, а лажни русофили – трговци.Они продају илузију о Русији док купују вријеме, моћ и гласове.Њихова лојалност траје тачно онолико колико траје једно ТВ гостовање или једна изборна кампања.
Лажни русофили нису русофили. Они су само политички шверцери емоција.
One Response
Рукавица бачена у лице Србији
Bomba EksplozivСрбски род је доживео још један потресни догађај, који показује да су у истини сви који говоре да су Срби и Србија под потпуном окупацијом од 5. октобра 2000-те године. Наслућује се да је напад организован 26. марта 2018. у Косовској Митровици био синхронизован од стране администрација које контролишу Србију, шћипетарске власти и оних који су прихватили неслободу. Зато је лако предвидети следеће догађаје.
Знам да ће мој став у вези са догађајем оспорити тзв. системци, они који слепо прате владаре. Међутим, без обзира на то зашто председник Србије сарађује са окупаторима, на исти начин као што су то чинили Зоран Ђинђић и Борис Тадић, чињеница је да Срби плаћају цену пораза 1999. године неслободом, неспособношћу да разборито доносе одлуке, угледом и губитком територије. Зато србски националисти мисле да је реч о политичкој представи, подвали, увертири за размену Косова и Метохије за пар месних заједница, односно да је реч о перфидно покривеној велеиздаји.
Од окупатора (САД, ВБ и Немачка) наметнути избор кадрова омогућио је да Србе представља „отпораш“ Марко Ђурић (не би ли се садашњи владари додворили наведеним администрацијама), баш као што су 48,8 одсто министара и премијерку поставили послушници западне језуитско-вавилонске Елите (Видети: https://svetozarradisic.com/index.php/knjige/101-kako-izleciti-zapad). Србски владари су заборавили да Елита контролише окупирана подручја по принципу: Храбре треба убити са задовољством, а кукавице са гађењем. Сада су на сва кључна места у србској дипломатији, медијима, правном систему, војсци, полицији… постављени антисрби или анационално и интернационално опредељени. Србе, било где да су, нема ко да брани.
Доживели су Срби да њиховог представника, какав год да је, воде као пса, држећи калашњиков уперен у његов стомак уз песму „Алаху агбер“. Нападом на ненаоружане Србе у Косовској Митровици, Шћипетари су показали свету ко има безбедносне снаге на северу Косова и Метохије, ко влада тим простором и колико се администрација Србије неспремна и неспособна да заштити свој народ. Подразумева се да је све у складу са Бриселском војно-политичком фарсом. Контакти са председником Русије и представником ЕУ били су протоколарни и због покрића пред народом, који то очекује од власти, али иначе без суштинског значаја и последица. Може се наслутити, иако Председник крије податке и информације од свог народа, да су Руси још једном нагласили да не могу да буду већи Срби од Срба и да је нелогично да Србију бране од Запада, када су се Срби определили за Запад. С друге стране, представници ЕУ не штите србски народ, већ њима подобну, наивну и усплахирену гарнитуру на власти.
Унапред се знало да ће власт у Србији на догађаје од 26. марта 2018. године одговорити слабо и немушто, баш као што је поступила слабо када су у Рашкој области још више овладали исламисти и да се тим поводом снаге које су задужене за одбрану неће ни огласити. Занимљиво је да нико у свету није осудио поступак маскираних, наоружаних Шћипетара, који су бацали „шок бомбе“ и ударали цивиле цевима аутомата у главу и кичму, а то много значи. (Колико људи у свету зна да не постоји ниједан догађај у којем су на тлу Србије нападнути Хрвати и Шћипетари, а да су Срби прогоњени вековима са својих простора, које су касније населили Хрвати и Шћипетари?) Сви понављају екуменистичку фразу: смирите се.
Полако се Србија растаче у складу са протоколима сионских мудраца. Колико год некоме годило да чује да су Србе још једном напали шћипетарски терористи, бандити и криминалци, малтретирање ненаоружаних цивила у северном делу Косовске Митровице, за све оне који желе и виде Косово као суверену државу (најмање 98 земаља у свету), је допуштена реакција регуларних снага. То је горка истина. С друге стране, србска истина неће стићи до било којег народа на свету. Знаће је само они који изазивају кризе и стварају нове сукобе. Они који стоје иза догађаја о којем је реч. Зар то не пише у Директиви 20/1, коју непрестано помињем у књигама и емисијама? Остати усамљен у време када је једини излаз да се стане уз будућег победника, је тужно, душевно разорно и немудро.
Уосталом, очевидно је да је србска администрација после 5. октобра 2000. повукла бројне несувисле потезе и да Србима могу помоћи само оне снаге у свету којима садашња ситуација одговара. Србија није организована за одбрану, јер због утицаја и контроле Запада (окупатор је изабрао вође и наметнуо начин размишљања) нема своју филозофију, политику и стратегију одбране, нити одговарајуће одбрамбене снаге које би државу могле бранити и одбранити (Видети: https://svetozarradisic.com/index.php/knjige/23-osvajanje-slobode-ratovi-buducnosti). Зато Срби и Србија немо и немоћно посматрају свој живот и своју судбину, а као „Дамоклов мач“ над својом главом имају НАТО алијансу, док гаје наду да ће Русија и Кина, због својих интереса и удаљавања НАТО-а од својих граница, можда (или боље речено највероватније), реаговати заштитом и србских интереса.
Међутим, није све толико провидно. Може се слободно рећи да су Шћипетари заједно са својим менторима постигли аутогол. Учинили су услугу Русима и отворили им Балкански простор (што је последње што би желели да се догоди), јер сада Русија никако не сме да допусти да се формира ратоборна Војска Косова. Русија се више него Србија позива на Резолуцију 1244 СБ ОУН и захтева да на Косову и Метохији буде само једна војска – КФОР. То је велико олакшање за Србију. Учинили су тзв. медвеђу услугу марионетској власти у Србији, која је од 2000-те године била на путу у Европску унију. Илузија у вези са уласком у Европску унију се распршила за 30-так драматичних минута.
Запад је својом несмотреношћу одгурнуо Србију од себе и „петооктобарцима“ избио све адуте. Олакшали су Србима и по питању референдума најављиваног за април месец 2018. године. Зашто би неко у Србији пристао да одговори на питање о било каквим консензусима и уступцима? Нико није страдао, Запад је још једном показао своје право лице, а Шћипетари су помогли Србима да схвате шта би уследило после уласка у Европску унију, НАТО и било какву сарадњу са провереним и доказаним непријатељима.
Мада делује као да су Срби своју судбину предали историјским и космичким циклусима и Богу, јасно је да је скорашње и убрзано освешћење неминовно. После тога се животни избори сами намећу. Уосталом, треба замислити блиско будуће време у којем су се увек оптимистични, истрајни, слободољубиви и пркосни Срби освестили (схватили где живе и у чему све греше). Потом су окупили најумније међу собом, а ови су, знајући да је проблем систем, изменили систем, што је помогло и непријатељима да се преподобе, реорганизују и сачувају своју душу. Уосталом, да су уместо Доминика Штрос-Кана, Тонија Блера, Зоране Михајловић, Јелене Милић, Кори Удовички и Јадранке Јоксимовић саветници марионета били најумнији грађани Србије, који искрено желе добро Србима и Србији, не би неповратно било изгубљено 18 година развоја и многе генерације би биле оспособљене за лакше савладавање предстојећих изазова и искушења.
https://www.svetozarradisic.com/index.php