Пише: Тихомир Бурзановић

Када је 2020. године у јавни простор пласирана идеја „српског света“, дјеловало је да регион улази у нову фазу политичког артикулисања националних интереса.

Концепт који је промовисао Александар Вулин најављиван је као процес који ће објединити српски народ, без обзира на државне границе, кроз заједничко дјеловање у кључним националним питањима. Данас, неколико година касније, поставља се једноставно, али суштинско питање: шта је од свега тога заиста реализовано?

Одговор, судећи по доступним чињеницама и самим изјавама главних актера, није нимало импресиван — ако није и поражавајући.

Идеја „српског света“ настала је у специфичном политичком контексту, обиљеженом појачаним геополитичким тензијама и потребом за јаснијим дефинисањем националних интереса. У својој суштини, концепт је требало да представља платформу за координацију политике Србије и Републике Српске, али и шире — за културно, економско и институционално повезивање Срба у региону. У јавним наступима, ова идеја је често представљана као природан и легитиман одговор на изазове времена.

Међутим, већ на самом почетку постало је јасно да између амбиције и реализације постоји озбиљан јаз.

Такозвана „оснивачка скупштина“ српског света, о којој се говорило у политичким круговима, остала је обавијена нејасноћама. Није познато да је усвојен било какав формални документ који би дефинисао циљеве, структуру или начин функционисања овог пројекта. Није било статута, није било јасно именованих органа, нити оперативних планова који би омогућили да се идеја преточи у дјело. Другим ријечима, све је остало на нивоу симболичког чина, без институционалне потке.

Још је проблематичније то што ни након тог иницијалног корака није било даљег развоја. Ако је вјеровати најновијим изјавама Александра Вулина, није одржан ниједан суштински корак који би указивао на постојање живог политичког процеса. Није формиран ниједан орган који би се бавио имплементацијом идеје, нити је успостављен механизам координације.

Посебно је индикативно што управо један од кључних промотера концепта, Александар Вулин, данас фактички признаје да од читавог пројекта није остало ништа више од декларације. У интервјуу за Српскаинфо, у својству сенатора Републике Српске, Вулин отворено каже: „Ни један једини орган Свесрпског сабора, који је Свесрпски сабор предвидио, није формиран“, додајући да „нисмо спровели ни један једини закључак… прошло је скоро две године… нисмо урадили ништа“. Ако је Свесрпски сабор био институционални оквир „српског света“, онда ова изјава представља директно признање да пројекат није ни заживио.

Овдје се намеће логично питање: како је могуће да пројекат који је представљен као историјски значајан није успио да пређе ни најосновнију фазу организације? Да ли је ријеч о недостатку политичке воље, неслагањима између актера, или је од самог почетка све било замишљено као политичка порука, а не као стварна стратегија?

Једно од могућих објашњења лежи управо у природи самог концепта. „Српски свет“ никада није био прецизно дефинисан. За једне, то је био културни простор; за друге, политичка платформа; за треће, инструмент геополитичког позиционирања. Та нејасноћа је можда била корисна у реторичком смислу, али се показала као озбиљна препрека у практичној реализацији.

Без јасних циљева, нема ни конкретних резултата.

Поред тога, не треба занемарити ни спољнополитички контекст. Идеја „српског света“ наишла је на снажне критике у региону, гдје је често тумачена као пројекат који изазива страхове од политичке доминације. Такве реакције додатно су компликовале њену евентуалну имплементацију, јер су отежале сваку врсту отвореног институционалног повезивања.

Ипак, ни ти фактори не могу у потпуности оправдати потпуни изостанак било каквог конкретног корака. Јер, ако је идеја била озбиљна, онда је морала имати и озбиљну инфраструктуру. Ако је била стратегија, онда је морала имати план. Ако је била политика, онда је морала имати институције.

Ништа од тога није се догодило.Умјесто тога, „српски свет“ остао је присутан искључиво у јавном дискурсу — као фраза која се повремено активира у политичким говорима, али без стварног садржаја. Тај дисбаланс између ријечи и дјела можда је и највећи проблем овог концепта.Јер политике које постоје само у говорима, а не и у институцијама, временом губе и кредибилитет и значај.

Српски свет – идеја која није постала политика

Случај „српског света“ данас стоји као јасан примјер како амбициозне политичке идеје могу остати заробљене у сопственој реторици. Од визије националног јединства није настала институција, од најављене координације није настала политика, а од историјског пројекта није остао ни оперативни траг.

Када сами његови најгласнији заговорници признају да „није формиран ниједан орган“ и да „није урађено ништа“, онда више није ријеч о тумачењу или политичком ставу — већ о чињеници.

Зато „српски свет“ данас не треба посматрати као неуспјели пројекат, већ као недовршену политичку конструкцију која никада није ни добила прилику да постане стварност. Он постоји само у говорима, у изјавама и у политичком наративу — али не и у институцијама, одлукама и конкретним резултатима. А у политици, као и у животу, на крају се рачуна само оно што је заиста урађено.