Пише: Тихомир Бурзановић

На Балкану постоји једна света, наднационална, готово метафизичка истина: само ти јаши, не брини – сви смо ми твоји. Народи се овд‌је не дијеле по језику, вјери или застави, него по томе ко јаше и ко је навикао да га јашу. А оно што Балкану даје посебну драж јесте чињеница да се улога потлаченог не само прихвата, него се брани с ентузијазмом, емоцијом и патриотским сузама.

Наш човјек не тражи правду, институције или достојанство. То су западне измишљотине. Он тражи свог господара. Није важно да ли га краде, лаже, понижава или му д‌јецу шаље у Њемачку – важно је да је “наш”. Јер кад те јаше наш, то је традиција. Кад те јаше туђи, то је окупација.

Зато балкански народи воле вође. Што бахатије – то боље. Што неписменије – то аутентичније. Идеални лидер Балкана је онај који не зна ништа, али је сигуран у све. Ко не говори истину, али говори гласно. Ко нема план, али има непријатеља. А непријатељ је кључан – без њега народ би, не дај Боже, морао да се запита гд‌је му је живот прошао. На Балкану се историја не учи да би се разумјела, већ да би се понављала. И то по могућности у горем издању. Ми не учимо из грешака – ми их његујемо, заливамо и преносимо с кољена на кољено, као породично сребро. Ако нешто није успјело десет пута, то само значи да још нисмо довољно страдали.

Народи Балкана су мајстори колективне амнезије. Јуче су те пљачкали – данас те спашавају. Јуче су били издајници – данас су државници. А народ? Народ све памти, али се прави да не памти ништа, јер је тако лакше живјети. Или барем преживљавати. Посебна је балканска филозофија односа према слободи. Слобода је лијепа идеја, али је прилично напорна. Тражи одговорност, размишљање и лични став. Много је комфорније бити поданик са јасним упутствима: кога да мрзиш, коме да аплаудираш и кад да се правиш луд.

И зато слоган „само јаши, сви смо наши“ није цинична досјетка – то је политички програм, друштвени уговор и балкански начин живота. Док год неко јаше, а ми се убјеђујемо да је то у наше име, биће мира у тору. А ако се неко и побуни, брзо му се објасни да ради против народа, државе, вјере или бар против комшије. На Балкану се власт не мијења – она се само ротира по етничком, партијском или родбинском кључу. А народ? Народ остаје исти: вјечно спреман да трпи, вјечно увјерен да је паметнији од свих, и вјечно изненађен што му је опет лоше.

Али нема везе. Само ти јаши. Ми смо наши.