Аутор: Тихомир Бурзановић

У политичком театру који се зове Скупштина и Влада Црне Горе, грађани су одавно изгубили улогу главног актера. Они су сведени на публику која плаћа карту – скупо и редовно – док на сцени дефилују изабрани представници који су заборавили зашто су ту и коме дугују одговорност.

Посланици су ушли у парламент као народни представници, али су се убрзо трансформисали у привилеговану касту. Плате које прелазе двије хиљаде еура, уз бројне додатке, постале су стандард за рад који се мјери данима, а не резултатима. Скупштинска сала често зјапи полупразна, расправе су формалне, а озбиљних иницијатива и законских рјешења је све мање. Присуство на послу се подразумијева, али очигледно није обавеза.

 У исто вријеме, грађани раде за минималац, пензионери преживљавају, а млади напуштају земљу. Тај јаз између политичке елите и народа више није само социјални проблем – то је морални слом система. Посебно је поразно то што се јавна функција све више доживљава као карта за улазак у свијет привилегија. Службени аутомобили, станови о трошку државе, дневнице у девизама, путовања на међународне скупове без стварног значаја – све то постаје норма. Ти скупови често служе као туристичке екскурзије под плаштом дипломатије, гд‌је представници Црне Горе фигурирају без утицаја, без иницијативе и без видљивих резултата.

Овај образац понашања не завршава се на посланицима. Министри у Влади Црне Горе, директори и бројни упосленици државних институција усвојили су исти модел: што већа функција, то мања одговорност.

Систем је постао затворен круг у којем привилегије хране саме себе, а одговорност се губи негд‌је између партијских интереса и личних амбиција.

У том ланцу привилегија посебно мјесто заузимају министри у Влади Црне Горе, који би по природи функције морали бити носиоци одговорности и примјери рационалног управљања јавним ресурсима. Умјесто тога, свједочимо честом расипању државне имовине кроз нетранспарентне трошкове, прекомјерна службена путовања, ангажовање савјетника без јасних резултата и коришћење ресурса министарстава у сврхе које немају директну корист за грађане.

Министарства се све чешће претварају у затворене системе политичке контроле, гд‌је се одлуке доносе без стварне одговорности према јавности, а буџет троши без јасних мјерила учинка. Такво понашање додатно продубљује јаз између власти и народа, јер грађани не виде да њихова одрицања производе опште добро, већ финансирају комфор и самовољу уског круга људи на врху власти.

Највећи проблем није само у висини плата или привилегијама – већ у потпуном одсуству свијести о јавној служби као дужности. Држава није приватна компанија политичких партија, нити је буџет банкомат за одабране. То је новац свих грађана, укључујући и оне који једва састављају крај с крајем.

У уређеним друштвима, политичари су под сталним притиском јавности и медија, њихови резултати се мјере, а одговорност је неизбјежна. У Црној Гори, међутим, створен је амбијент у којем је неодговорност постала прихватљива, а привилегија очекивана.

Ако се овакав тренд настави, посљедице неће бити само економске, већ и друштвене. Повјерење у институције већ је озбиљно нарушено, а без тог повјерења нема стабилне државе. Грађани који не вјерују систему престају да учествују у њему – и тада почиње прави распад.

 Зато је питање свих питања: ко ће коначно поставити границу? Ко ће рећи да је доста политичког луксуза на рачун народа?

Јер држава у којој политичари живе боље од народа који их бира – није демократска, већ паразитска. А сваки паразит, колико год био заштићен, на крају уништи домаћина од којег живи.