Аутор: Тихомир Бурзановић
У Србији, Црној Гори, Републици Српској и на Косову и Метохији политика страха није само тактика – то је скоро уметност, са додатком црног хумора. Грађани се уче да страхују од свега: од власти која броји ваше коментаре на друштвеним мрежама, од „независних“ медија који извештавају оно што им власт допусти, па чак и од сопствене сенке – јер никад се не зна када ће она постати непријатељ државе.
У Београду, страх је фин, елегантан, са дозом “препоруке” да се не поставља превише питања. У Подгорици је страх спортски, са дневним турнирима у прављењу скандала, а публика се навикла да аплаузира сваком политичком гаф-у. У Бањалуци, страх је филозофски – филозофија „све је исто, само су имена другачија“. А на Косову и Метохији, страх је патриотизам у униформи: сви смо хероји док не почнемо да мислимо.
Иронија је у томе што сви знају да је страх одавно постао стандардни режим рада власти, али народ га прихвата с љубазним осмехом – можда из пристојности, а можда зато што би искрени смех могао да буде опасан.
Избори постају церемонија у којој се бира ко ће нас уплашити боље, ефикасније, са више стила и мање логике.
А елита? Они страх воле. Страх је њихов апарат за кафу, њихова безалкохолна пића, њихово омиљено средство за вежбање моћи. Грађани се држе у напетости, а они се смеју, мирно, гледајући како народ плеше по њиховим тоновима параноје и беса.
На крају, политика страха у региону је попут лоше режиране комедије: сви учествују, нико не зна сценарио, али публика ипак аплаузира – јер, шта друго да ради када су страх и смех толико испреплетени?
И једина утеха остаје – можда ћемо једног дана научити да се смејемо власти, а не сопственом страху.
