Пише: Тихомир Бурзановић

 У Црној Гори данас ријеч патриота звучи као парола са билборда, а не као морална обавеза. Изговара се лако, театрално, често агресивно – али се ријетко живи. Патриотизам је постао политичка валута, етикета за легитимисање привилегија, заштита од одговорности и алиби за моралну празнину. 

Данашњи “патриоте” не бране државу – они је користе. Не чувају институције – они их присвајају. Не штите друштво – они га дијеле. Њихова љубав према Црној Гори мјери се функцијама, тендерима, партијским књижицама и лојалношћу вођама, а не истином, правдом и солидарношћу. То је патриотизам интереса, не вриједности.

Посебно је опасна трансформација патриотизма у идеолошку батину. У савременој Црној Гори, бити “патриота” значи бити против некога: против друге вјере, друге нације, друге политичке опције, другог идентитета. Патриотизам се више не гради на заједничком добру, већ на заједничком непријатељу. Тако се не гради држава – тако се производи трајни конфликт.

На политичкој сцени гледамо парадокс: сви су патриоте, а држава пропада. Сви бране народ, а народ живи све горе. Сви се заклињу у будућност, а друштво клизи уназад – културно, институционално, морално. У таквом амбијенту патриотизам постаје маска за незнање, неспособност и похлепу.

Културни тренутак Црне Горе је једнако поразан. Умјесто културног идентитета – имамо културну инструментализацију. Умјесто дијалога – имамо галаму. Умјесто аргумента – етикету. Умјесто вриједности – лојалност. Умјесто истине – наратив. И сваки наратив има своје “патриоте”.

Друштво у којем је патриотизам гласнији од поштења, а застава важнија од правде, не иде ка слободи – већ ка ауторитарности. Јер лажни патриотизам увијек тражи вођу, никад институцију. Увијек тражи симбол, никад закон. Увијек тражи емоцију, никад одговорност.

Прави патриота данас у Црној Гори је онај који:брани институције, а не партије, штити закон, а не вође, чува достојанство сваког грађанина, а не привилегије елите, гради друштво, а не мит, бира истину, чак и кад је непопуларна. Али такви патриоте су тихи. Не носе пароле. Не машу заставама. Не живе од политике. Они не вичу “волим Црну Гору” – они је поштују.

 Зато је кључно питање нашег тренутка једноставно: Да ли нам требају патриоте који воле државу – или патриоте који је живе?

Јер разлика је огромна. Једни се куну у Црну Гору. Други раде за њу.

И док год буду гласнији они први, Црна Гора ће остајати земља великих ријечи и малих д‌јела – држава са превише патриота и премало грађана.