Аутор: Тихомир Бурзановић

Када се пажљивије погледа начин функционисања власти у савременој Црној Гори — од владе, преко парламента, до бројних државних агенција и јавних предузећа — стиче се утисак да између модерне државе и старог начина управљања постоји један необичан историјски мост. Формално, Црна Гора је европска парламентарна демократија са институцијама које личе на институције модерних држава. Међутим, у стварности, начин на који се власт распоређује, одржава и брани често подсјећа на стари модел владавине који је карактерисао простор Балкана у времену Османског царства.

 Наравно, нико не тврди да данашња власт у Црној Гори има исту политичку структуру као некадашња империјална управа. Али оно што је изненађујуће јесте сличност принципа функционисања. Те сличности могу се препознати у начину кадровске политике, у односу према институцијама, у систему лојалности и у начину третирања политичких противника.

А све то може се описати једном једноставном народном формулом: „Ја теби, ти мени — а ту су и стрина, тетка, тетак, стриц, кум, комшија,  ујак, ...“

Османски модел управљања

Да би се разумјела ова паралела, потребно је подсјетити се начина на који је функционисала власт у времену Османског царства. Османска империја је била централизована држава, али је њена стварна власт функционисала кроз мрежу локалних управника, пашалука и намјесника. Центар власти био је султан, али је огромним просторима управљано преко људи који су били лично одани центру моћи.

Ту је важио једноставан принцип: власт се није заснивала само на закону, већ на систему личне лојалности и привилегија.Онај ко је био близак власти добијао је положај. Онај ко је био одан добијао је привилегије. Онај ко је био непослушан губио је и положај и сигурност. Локални управници нису били бирани на основу демократског принципа, већ на основу повјерења и користи коју су могли донијети систему власти. Управо зато су многи пашалуци временом постајали мале приватне сфере моћи, у којима су локални управници управљали као господари.Тај систем није био случајан. Он је био практичан. Империја је на тај начин одржавала контролу над огромним територијама.

 Политичке странке као почетак система

Када се данас погледа структура политичког живота у Црној Гори, лако се може примјетити да многе ствари почињу управо унутар политичких странака. Формално, странке су демократске организације. Међутим, у пракси оне често функционишу као хијерархијске структуре са снажним центром моћи. Лидер странке или ужи круг око њега доноси кључне одлуке, док је улога ширег чланства углавном сведена на подршку.

 У таквом систему: лојалност постаје важнија од компетенције, дисциплина важнија од слободног мишљења, критика се често тумачи као непријатељство. Када такве странке дођу на власт, оне исти модел преносе у институције државе.Кадровска политика: родбинска и страначка држава. Једна од највидљивијих карактеристика таквог система је кадровска политика.

У идеалном демократском систему, функције у држави добијају људи који имају знање, искуство и професионалне способности. У пракси, међутим, у Црној Гори се често дешава нешто друго. Функције се распоређују по принципу: страначке припадности, личне лојалности, родбинских и пријатељских веза.

Зато се у систему власти често могу срести ситуације у којима:директор јавног предузећа постаје страначки активиста, члан управног одбора постаје кум или блиски пријатељ, савјетничка мјеста добијају људи из уског круга повјерења. Тако се формира једна широка мрежа политичке и породичне администрације. Та мрежа не функционише само као систем управљања. Она функционише и као систем узајамне заштите.

 Државна предузећа као политички пашалуци.

Посебно је занимљива улога државних предузећа.У многим случајевима она постају мјеста гдје се награђују страначки кадрови. Управни одбори, директорске позиције и савјетничка мјеста често се распоређују као политичке награде. Тако поједина предузећа временом почињу да функционишу као мали политички посједи. То је управо онај механизам који подсјећа на систем пашалука из времена Османско царство — само што се данас зове управни одбор, директор или државна агенција.

Институције као формалност

Још једна сличност између ова два система јесте однос према институцијама. У модерној демократији институције би требало да буду независне и јаче од појединаца. У пракси, међутим, у многим балканским друштвима институције су често подређене политичким центрима моћи. То значи да формално постоје правила, процедуре и закони, али да кључне одлуке често зависе од политичких договора и односа моћи.Управо због тога се грађани често осјећају као да држава функционише више по систему личних веза него по систему закона.

Однос према политичким противницима, је још једна занимљива паралела са временом Османског царства, то  јесте однос власти према противницима. У османском систему противници власти нису били политички конкуренти у модерном смислу. Они су се често доживљавали као пријетња поретку.

Сличан образац може се препознати и у савременом политичком животу на Балкану. Политички противници се често не третирају као легитимни учесници у демократској борби, већ као непријатељи које треба дискредитовати или маргинализовати. То се може видјети кроз: жестоке медијске кампање, политичке дискредитације, институционалне притиске. Тако се политичка сцена претвара у арену сукоба, а не у простор за демократску расправу.

Двије епохе, исти принцип. Када се све сабере, постаје јасно да су разлике између ова два система више формалне него суштинске. У османском времену постојао је султан. Данас постоје избори. Тада су постојали пашалуци. Данас постоје министарства и јавна предузећа.Тада су положаји зависили од личне лојалности. Данас често зависе од страначке лојалности. Другим ријечима, институције су модерне, али је политичка култура често остајала стара.

 Зашто се тај систем одржава? Овакви системи не опстају случајно. Они опстају зато што су корисни онима који су на власти. Када се функције дијеле по линији лојалности:власт лакше контролише систем, лакше награђује своје присталице, лакше дисциплинује критичаре. Међутим, цијену тог система плаћа друштво у цјелини., јер администрација заснована на лојалности, а не на компетенцији, ријетко може бити:ефикасна, професионална, праведна

Питање будућности

 Прави проблем Црне Горе није у томе што нема институције. Напротив — институције постоје. Проблем је у томе што политичка култура често функционише по старим обрасцима. Зато је право питање будућности Црне Горе једноставно: да ли ће институције постати јаче од партија или ће партије наставити да користе институције као сопствене политичке посједе.

Док год систем функционише по принципу „ја теби – ти мени“, тешко је говорити о истински модерној држави, јер модерна држава не почива на кумовима, стричевима и страначким друговима.Она почива на закону, институцијама и одговорности. А све док тај принцип не постане правило, Црна Гора ће се и даље налазити између два свијета — између модерне демократије и старог административног менталитета који је на овим просторима настајао још у времену Османског царства.