Аутор: Тихомир Бурзановић
На политичкој сцени Црне Горе води се безброј расправа. Телевизијске дебате, друштвене мреже, портали, кафане, скупштинске сале – све је претворено у арену. Али ријетко је то простор дијалога. Чешће је то простор сукоба увјерења, илузија и фанатизма. И зато је најгоре губљење времена расправљати се са фанатицима.
Фанатицима није стало до истине. Њима није стало ни до стварности. Њима је стало само до побједе – побједе њихових увјерења, њихове слике свијета, њихове идеолошке религије. Чињенице им не значе ништа. Аргументи су за њих непријатељи. Докази су “издаја”. Разум је “слабост”. А дијалог је “опасност”.
У Црној Гори данас не недостаје људи који су спремни да сатима говоре, али нису спремни да слушају ни једну реченицу. Не недостаје оних који знају све одговоре, али не знају поставити ниједно питање. Не недостаје ни оних којима је важније да буду у праву него да друштво буде нормално.
То је политички менталитет племена, не заједнице. Менталитет навијања, не размишљања. Менталитет у којем се политика не схвата као служење јавном добру, већ као борба за идентитет, симбол, заставу, мит и припадност. У таквом систему истина није вриједност – она је сметња. Зато расправа са фанатицима нема смисла. Можете им понудити доказе – одбиће их. Можете им понудити чињенице – релативизоваће их. Можете им понудити логику – исмијаће је. Можете им понудити аргумент – прогласиће га непријатељским актом.Јер проблем није у незнању. Проблем је у свјесном одбијању разумијевања.
Постоје људи који не могу да разумију и постоје људи који не желе да разумију.
Ови други су опаснији. Њих не покреће разум, већ его. Не истина, већ сујета. Не стварност, већ мржња. Не одговорност, већ огорченост.Њихова највећа потреба није да нешто сазнају – него да побиједе. Чак и када нису у праву. Посебно тада. Зато је мудрост повући се. Не из страха, него из самопоштовања. Не из слабости, него из снаге. Не из пораза, него из свијести.
Јер када незнање виче – интелигенција шути. Када фанатизам галами – разум се повлачи. Када бука замијени мисао – тишина постаје достојанство.
Црној Гори данас не треба више галаме. Не треба више политичких навијача. Не треба више фанатика са мегафонима. Треба јој људи који знају када да говоре – али и када да ћуте. Људи који знају да је мир вриједнији од расправе. Људи који знају да је достојанство јаче од потребе да “побиједе” у бесмисленој полемици.
Јер ваш мир и ваш спокој вриједе више од сваке расправе која нема смисла. Вриједе више од сваког виртуалног конфликта. Више од сваког политичког препуцавања. Више од сваке илузорне побједе над људима који не желе истину.
Неке битке се не добијају расправом. Неке се добијају – одласком.
А понекад је највећа побједа: не учествовати у лудилу.
