Пише: Тихомир Бурзановић

Постоји она народна, горка и тачна: није нас убила зла намјера, него лоша памет. Ако бисмо данас тражили реченицу која најпрецизније описује стање црногорске власти, онда би то била парафраза те максиме: уби нас некомпетентност. Годинама слушамо како су “промјене” дошле саме по себи, како је народ “рекао своје”, како је систем коначно ослобођен. А када се подвуче црта, испостави се да смо само замијенили лица, док је суштина остала иста – импровизација, незнање и опасна самоувјереност људи који никада нијесу управљали ни сопственим биографијама, а камоли државом.

Црногорска власт данас изгледа као лоше састављен тим у којем нико не зна тачно шта му је посао, али сви знају шта им припада. Министарске фотеље схваћене су као политички плијен, а не као одговорност. Јавна предузећа као награда за партијску послушност, а не као системи које треба водити знањем. Институције се не граде, оне се користе – док трају.

Проблем није у недостатку патриотизма, како се често покушава објаснити. Проблем је у недостатку компетенције. Држава се не води паролама, идентитетским препуцавањима и идеолошким флоскулама. Држава се води знањем, искуством и јасном визијом. А знање, за разлику од политичких функција, није нешто што се добија декретом или коалиционим договором.

У озбиљним друштвима важи једноставно правило: знање је капитал. Код нас је знање често сметња. Превише пита, превише сумња, превише памти. Зато су стручни људи гурнути у страну, а гласни и одани избачени у први план. Резултат тога је власт која стално реагује, а ријетко планира; која се чуди сопственим грешкама, али их неуморно понавља.

Посебно је погубно то што се некомпетентност више ни не крије. Она се нормализује. Постаје политички стил. Грешке се релативизују, неуспјеси проглашавају успјесима, а одговорност се разводњава до непрепознатљивости. У таквом амбијенту, најопаснија реченица постаје: “Може и овако”.

Не може. И не смије.

Црна Гора је мала држава са ограниченим ресурсима. Управо зато себи не може приуштити луксуз незнања на кључним мјестима. Свака погрешна одлука овд‌је је скупља него у великим системима. Сваки дилетантизам има директне посљедице – по економију, правну сигурност, међународни углед и друштвену кохезију.

Ако се нешто хитно не промијени, ако се знање не врати у центар одлучивања, а одговорност не постане лична, а не колективна магла, онда ћемо и даље тапкати у мјесту, убјеђујући себе да је проблем у свима другима.

А истина је једноставна и болна: не убијају нас непријатељи, него некомпетентност. А знање, које би требало да буде наш највећи капитал, и даље стоји по страни – непожељно и потцијењено.