Пише: Тихомир Бурзановић

Није највећи проблем Балкана то што не зна истину. Много већи, дубљи и опаснији проблем јесте то што је Балкан навикнут на лаж. Толико навикнут да је лаж постала друштвени комфор, политички алат и психолошко склониште. Некада смо се бојали да нас лажу. Данас се, парадоксално, народи Балкана боје да им се каже истина.

Лаж је на овим просторима временом престала да буде изузетак и постала правило. У рату је била нужност, у миру је постала навика. Генерације су одрасле уз митове, полуистине, селективна сјећања и намјерно заборављање. Истина је увијек била „незгодна“, јер тражи одговорност, суочавање и промјену. Лаж, напротив, нуди утјеху, алиби и осјећај моралне надмоћи.

Политичке елите су то одавно схватиле. Оне не владају истином, већ страхом од истине. Јер истина руши националне бајке, квари митове о вјечној невиности „наших“ и вјечној кривици „њихових“. Истина не познаје колективну светост, али познаје индивидуалну и институционалну одговорност. А тога се балканске политике највише плаше.

Зато се народу не говори истина о прошлости, јер би морао признати и сопствене грешке. Не говори се истина о садашњости, јер би морао признати да живи лошије него што му говоре. Не говори се истина о будућности, јер би морао признати да без озбиљних реформи, одрицања и промјене вриједносног система нема изласка из зачараног круга.

На Балкану се лаж често представља као патриотизам, а истина као издаја. Ко постави питање, тај је сумњив. Ко тражи чињенице, тај „ради за некога“. Ко инсистира на истини, проглашава се непријатељем нације. Тако се друштва претварају у заједнице које више не разликују стварност од пропаганде, а емоције од чињеница.

Најтрагичније је што су се и сами грађани прилагодили тој матрици. Истина их узнемирава, јер ремети унутрашњи мир изграђен на лажима. Лакше је вјеровати да су за све криви други, него погледати у огледало. Лакше је живјети у миту него у стварности. Лаж не боли одмах, истина боли тренутно – али једина лијечи.

Зато данас народи Балкана не траже истину, већ потврду сопствених заблуда. Не траже рјешења, већ оправдања. Не траже одговорне, већ непријатеље. А док је тако, Балкан неће бити заробљеник незнања, већ таоц сопствене навике да живи у лажи.

Истина неће доћи сама. Она се не намеће, она се осваја. Прво лично, па друштвено. Тек када се поново научимо да истину доживљавамо као ослобођење, а не као пријетњу, Балкан ће имати шансу да изађе из своје најдуже кризе – кризе истине.

Јер проблем никада није био што не знамо. Проблем је што смо се навикли да не желимо да знамо.