Пише: Тихомир Бурзановић
На Балкану крађа више није друштвена девијација, већ – модел успјеха. Та опасна трансформација свијести није се десила случајно, нити спонтано. Она је резултат вишедеценијског дјеловања политичких елита које су државу претвориле у сервис организованог криминала, а криминал у пожељну животну стратегију. Политичари који су се обогатили на шверцу цигарета, нафте и дроге нијесу само опљачкали буџете и разорили институције. Њихов највећи „успјех“ је далеко перфиднији: успјели су да измијене морални компас друштва. У таквом амбијенту више се не пита како си стекао, већ колико имаш. Не пита се да ли је поштено, већ да ли се исплати.
Када народ деценијама гледа како они на врху некажњено краду, возе блиндиране аутомобиле, граде палате и држе моралне лекције – порука је јасна: поштење је за будале, а закон за сиротињу. Тако се рађа колективни цинизам у којем је крађа рационалан избор, а не срамота. Дијете које види да лопов постаје министар, а криминалац „угледни бизнисмен“, не учи вриједности – учи тактику преживљавања.
Организовани криминал на Балкану није паралелна структура власти – он је њена срж. Шверц цигарета финансирао је партије, нафта ратове и санкције, дрога изборне кампање.
Држава је годинама функционисала као логистички центар криминала, са печатом, полицијом и тужилаштвом у служби „одабраних“. У таквом систему поштен рад постаје егзистенцијални ризик, а крађа друштвена препорука.
Најтрагичније је што се ова свијест не задржава само на врху. Она се спушта наниже, у свакодневни живот: „снађи се“, „узми док можеш“, „сви краду“. То су реченице пораза, али и саучесништва. Друштво које прихвати да се крађа исплати, престаје да буде друштво – постаје тржиште интереса без морала. Док год се криминалци славе као „способни“, а политичари-шверцери као „државници“, Балкан неће изаћи из зачараног круга.
Јер проблем више није само у онима који краду, већ у томе што смо пристали да вјерујемо да је крађа једини пут ка успјеху. А то је најдубља и најопаснија побједа организованог криминала над друштвом.
One Response
Митра Митровић Ђилас је када се усељавала у туђу вилу у Београд тражаила одмах да јој се угради биде ,болјер речено по нашки пиздопер,ето од тог времена потичу навике никоговића за луксузом који је данас видљив на сваком кораку.Ако један медиски вођа у Србији може имати замак виши него Бијели Двор Крађорђевића у којему је опет безмало 45 година боравио један ванбрачни син Винстона Черчла и хоштаплер,тада се све добро уклапа.
Ако је онај из Растока покрао пола Црне Горе и дао себи и својој пордици ,и брату и сестри све и свашта што им се хјело а да га нико до данас за то није позвао на одоговрност,тада је изгледа све постало нормално за овај регион, гдје демократија неће још за коју годину доћи ,докле се ова дружба не забрави,било у Подгорици било у Београду или Банња Луци.Ево Додик и данас и јуче без функције држи говре не представља се лажно ,али лажно се поијављује мимо протокола на свечаностима,било на отварању или као данас за Дан Републике Српска.Народ воли да каже може им се , докле их тај народ и бира.Дакле колико бирача тих самозваних лидера толико и народа с таквим карактером или навикама свеједно.