Аутор: Тихомир Бурзановић
Црна Гора је, на папиру, најдаље одмакла држава Западног Балкана на европском путу. У пракси, међутим, слика је често супротна: умјесто отворених институција, дијалога и повјерења грађана – центар Подгорице све више личи на тврђаву у магли транзиције. Скупштина, Влада и Предсједништво ограђени су металним баријерама, полицијским кордонима и физичким запрекама које су дизајниране да зауставе грађане, не проблеме.
Питање се зато намеће само:Како ће Црна Гора у Европску унију ако се од сопственог народа брани оградама?
Европа се не гради жељезом него повјерењем
У европским престоницама институције су физички доступне, без театралних баријера. Без драме, без параноје, без „забрана кретања“. Грађанин може прићи парламенту на неколико метара, а протести се одвијају без милитаризоване хистерије. Црна Гора, напротив, шаље поруку управо супротну европским стандардима: да се елита плаши народа,да институције не припадају грађанима,да је власт удаљена, окружена и утврђена као да влада окупираном територијом.
И онда се питамо: ко кога овдје чува?
Јер институције које су ограђене од народа обично нису ограђене ради безбједности – него ради страха од демократског огледала.
Ограде као политичка дијагноза
Физичке баријере су прије свега психолошка и симболичка граница. Оне поручују да се у зградама гдје се одлучује о судбини државе не осјећа снага легитимитета, него слабост и несигурност. У држави у којој је политичка борба замијенила политичку културу, а институције служе као кулисе за партијске обрачуне, ограде постају метафора дубоког институционалног дефицита. Нису проблем демонстранти, грађани или политички притисци.
Проблем је власт која нема повјерења у сопствени демократски капацитет.
Европа тражи отвореност, не бункер
ЕУ не тражи савршенство – тражи стабилност, транспарентност и повјерење. Тражи институције које разговарају са грађанима, не бјеже од њих. Тражи владу која не избјегава критику, парламент који није клаустрофобичан и предсједништво које не личи на полигон за обезбјеђење. Док год Подгорица изгледа као полигон за вјежбу специјалних јединица, тешко је увјерити било кога у Бриселу да је Црна Гора спремна да пређе у фазу зреле европске демократије.
Ограде не чувају демократију – оне је гуше
Најопаснија посљедица није визуелна него суштинска: ограђене институције престају бити народне институције.Постају елитни клубови одвојени од реалног живота. А то је супротно од онога што Брисел жели да види и чује. Ако држава има потребу да се ограђује од грађана, онда то није држава спремна за ЕУ, него држава која бјежи од властитих слабости.
Европски пут почиње рушењем ограда у глави и око институција
Црна Гора ће у Европску унију оног дана када не буде морала да штити скупштину од народа, него народу од незаконитости, злоупотреба и политичке манипулације. Ограде нису знак снаге. Оне су признање немоћи. А европска интеграција не почиње у Бриселу, него у Подгорици – оног тренутка када зграде власти поново постану зграде грађана.
Кад те ограде падну, можда ће пасти и све оне невидљиве – у политичким главама, партијским кабинама и заробљеним институцијама.
Тек тада ће Црна Гора стварно кренути ка Европи.