Пише: Тихомир Бурзановић
У савременој Црној Гори појаве се све чешће именују брзо, а разумију споро. Једна од таквих појава јесте и такозвани „вокизам“ — идеолошки образац који се представља као нова етика осјетљивости, а у стварности све више личи на механизам друштвене конфузије.
Под плаштом правде, равноправности и моралне будности, развија се један нови систем вриједности у којем се, парадоксално, губи сама суштина вриједности.
На први поглед, могло би се помислити да је ријеч о модерној левици, о наставку традиције борбе за социјалну правду. Међутим, оно што данас видимо у Црној Гори није аутентична левица, већ њена имитација — лажна левица. То је простор у којем више нема јасне идеје, већ само фрагменти интереса, сујета и дневнополитичких позиционирања. У таквом амбијенту сви су против свих: савезници се мијењају преко ноћи, а принципи трају онолико колико и медијски циклус.
Ова лажна левица не гради друштво — она га деконструише. Не нуди алтернативу, већ производи стално стање кризе. Умјесто да отвори простор за дијалог, она га затвара у уске оквире дозвољеног мишљења, гдје се свака критика доживљава као напад, а свака различитост као пријетња. Тако се ствара привид динамике, док се у стварности дешава стагнација.
Парадокс тог стања је што у исто вријеме као да не постоји ни десница. Не зато што је нестала, већ зато што је гурнута на маргину или сведена на карикатурални облик. Без стварне идеолошке равнотеже, политички простор постаје искривљен. Умјесто суочавања различитих визија друштва, добијамо хаотичну арену у којој нема јасних линија, већ само бука.
Најдубља посљедица оваквог стања јесте системска релативизација. У том процесу ништа више није чврсто: истина постаје ствар интерпретације, морал ствар тренда, а одговорност ствар околности. Релативизује се зло — не тако што се негира, већ тако што се објашњава, оправдава и на крају нормализује. Релативизује се болест, као да је само још један наратив. Чак се и ништавило представља као легитимна позиција.
Када друштво дође у фазу у којој све може бити доведено у питање, онда више ништа није сигурно. Границе између добра и зла, некада јасне макар у основи, почињу да се бришу. И ту се долази до најопасније тачке: нестанка критеријума. Јер без критеријума, нема ни суда, ни одговорности, ни правде.
У том контексту, метафора да „и ђаво има право гласа“ престаје бити претјерана. Она постаје опис стања у којем свака позиција, без обзира на њену моралну тежину, добија исти третман. То није демократија — то је њена изопачена форма. Јер демократија не значи одсуство вриједности, већ њихово уравнотежено и одговорно сучељавање.
Још један симптом овог стања јесте однос према истини. У друштву које обликује лажна левица, истина више није оно што је тачно, већ оно што је корисно. Ако истина нема политичку подршку, ако не служи одређеном наративу, она се проглашава пријетњом. Не само за појединце, већ и за државу, па чак и за регион. Тако истина постаје непожељна, а понекад и опасна.
Такав однос према истини неминовно доводи до дубље кризе повјерења. Грађани више не знају коме да вјерују, па на крају престају да вјерују било коме. А када се повјерење изгуби, друштво почиње да се распада изнутра. Не нагло, већ постепено, кроз ерозију свакодневног живота.
Можда најопаснија посљедица свега овога јесте равнодушност. Она није гласна, није драматична, али је дубоко разарајућа. То је стање у којем људи више не реагују, не зато што се слажу, већ зато што су уморни. Равнодушност је облик утрнућа — губитак способности да се осјети неправда, да се препозна зло, да се пожели промјена.
У Црној Гори се та појава све више осјећа. Народ трпи, али не са надом, већ са резигнацијом. Трпљење више није израз снаге, већ знак исцрпљености. И то је можда најтежи облик кризе: онај у којем људи престану да вјерују да промјена уопште постоји као могућност.
Вокизам, у том смислу, није само идеолошки тренд. Он је симптом дубљег проблема — губитка оријентације у друштву. Када се све доведе у питање, а ништа не утврди, друштво остаје без ослонца. А без ослонца, нема ни правца.
Зато је питање будућности Црне Горе, између осталог, и питање враћања јасних критеријума. Не као наметнутих истина, већ као заједничког оквира у којем је могуће разликовати добро од зла, истину од лажи, одговорност од изговора. Без тога, свака политика постаје празна форма, а свако друштво пролазна структура.
И можда је управо ту кључ: не у борби против појмова, већ у обнови смисла. Јер друштво које изгуби смисао, прије или касније губи и себе.
