Аутор: Тихомир Бурзановић

На Балкану се више не долази. На Балкан се одлази. И то не као некад – са коферима пуним наде и планом да се вратиш – већ са једносмјерном картом и тишином у стомаку. Људи не напуштају Балкан зато што желе више, него зато што овд‌је више не виде ништа. Безнађе је постало доминантно друштвено стање. Оно нема заставу, али има пасош. Нема идеологију, али има искуство. И нема лидере, али има милионе сљедбеника који свакодневно пакују живот у двије торбе и одлазе тамо гд‌је се нормалност не сматра луксузом.

На Балкану се годинама производи осјећај да је живот привремено стање. Привремене плате, привремени послови, привремене владе, привремена правда. Само су неправда и бахатост сталне. Млади људи овд‌је не планирају будућност – они планирају бијег. То је једини стратешки документ који се досљедно спроводи у свим балканским државама.

Политичке елите говоре о патриотизму, док им д‌јеца студирају и живе у државама које су наводно „непријатељске“. Говоре о останку, док грађанима објашњавају да је нормално радити за минималац, ћутати на понижење и чекати „боље сјутра“ које никад не долази. Медији производе лажну слику стабилности, док статистика показује празне школе, затворена села и градове који старе брже него што се обнављају.

Безнађе није само економско. Оно је морално. Људи не бјеже само од сиромаштва, већ од неправде, непотизма, партијских књижица и корупције која се више и не крије. Бјеже од система у којем се знање не исплати, поштење исмијава, а криминал релативизује. Најопаснија посљедица није одлазак људи, већ останак без наде. Јер кад друштво изгуби вјеру да се ишта може промијенити, оно престаје да се бори. А Балкан данас изгледа управо тако – уморно, резигнирано и помирено са лошим животом као судбином.

Зато људи не долазе. Нико не долази у безнађе. Безнађе се не посјећује – од њега се бјежи. Све док Балкан не постане простор правде, смисла и достојанства, а не арена празних националних парола и личних интереса, границе ће остати отворене само у једном правцу – према излазу.

И једног дана, када се пробуде у празним државама, балканске елите ће схватити да су успјели у једином пројекту који су досљедно градили: да отјерају сопствени народ.