Аутор: Тихомир Бурзановић

Ако је међународна политика већ деценијама сведена на импровизацију, лицемјерје и правило „јачи тлачи“, онда нема никаквог разлога да Србија и даље глуми наивног ђака који уредно диже руку и вјерује у правила која важе само за друге. Напротив – вријеме је за креативну дипломатију. Вријеме је за преседан који одговара преседану. Вријеме је да Србија прва у свијету призна Гренланд као 51. савезну државу Сједињених Америчких Држава.

Да, звучи апсурдно. Али није ништа апсурдније од признања тзв. независног Косова, које је Данска – заједно са још неколицином „принципијелних“ западних демократија – међу првима признала, без референдума, без сагласности државе чији је дио било и без поштовања међународног права. Ако су тада важили „посебни случајеви“, зашто данас не би важила посебна дипломатска креативност?

 Гренланд је формално аутономна територија Краљевине Данске. Има своју владу, свој парламент, своје амбиције и – што је најважније – огроман стратешки и геополитички значај. Сједињене Америчке Државе су то одавно схватиле, улагале, војно се позиционирале и више пута јавно показале интерес да Гренланд „пређе на виши ниво односа“. Ако су жеље довољне за признање, као што су биле у случају Косова, онда Србија нема никакав разлог да не препозна „реалност на терену“.

Наравно, та одлука би била симболична, политичка и – надасве – досљедна. Србија би се обавезала да признање Гренланда као 51. државе САД-а остаје на снази све док Данска не повуче своје признање тзв. независног Косова. Нема уцјена, нема санкција, нема пријетњи – само чиста дипломатска логика огледала: како ви нама, тако ми вама.

Западне дипломате често воле да говоре о „међународном поретку заснованом на правилима“. Проблем је само што та правила нико никада није видио написана, осим у ситуацијама када треба оправдати интерес великих сила. Када Данска признаје Косово – то је демократија. Када Србија призна Гренланд – то је провокација. А заправо је исто: политичка одлука, без правног утемељења, али са јасном поруком.

Ова идеја, наравно, неће промијенити свијет. Али би могла промијенити тон. Могла би показати да Србија више не прихвата улогу пасивног посматрача у сопственој судбини. Да разумије језик који се на међународној сцени одавно говори – језик интереса, а не емоција, језик силе, а не правде.

Ако је Косово могло бити „суи генерис“, зашто Гренланд не би био „суи Греенландис“?

У политици, као и у шаху, понекад је најјачи потез онај који противник не очекује. А Данска, која се тако лако одрекла међународног права на Балкану, можда би тек тада схватила колико су опасни преседани које је сама помогла да се створе.

Јер, једном кад се Пандорина кутија отвори – нема селективног затварања.