Пише: Срђа Трифковић

Септембра 2024. навршава се једна значајна и суморна годишњица: осам деценија од почетка комунистичке окупације Србије. „Окупација“ је права реч, о „ослобођењу“ нема ни говора. Од стране самих југословенских комуниста, тј. од стране њиховог политичког руководства, Србија је била третирана као окупирана територија у којој је одмах заведен крвав терор.

Пресудни тренутак у том војно-политичком процесу представљао је продор трупа Црвене Армије у источну Србију преласком Дунава из Румуније, а потом и њихово незадрживо напредовање ка Београду. У том продору Титове јединице играле су изразито секундарну улогу.

Својеврсну трагедију представљао је покушај Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО) да сарађује са Црвеном армијом у борбама против Немаца. Сами Немци (обавештајно одељење Групе армија Ф од 14. септембра 1944.) сасвим тачно су закључили – док је прелазак Црвене армије преко Дунава још био у току – да је „отпор Русима од стране четника мало вероватан“.

Немци су били у праву, али је судбина четника доласком Црвене армије заправо била запечаћена. Разумљиво неспремни да се боре против „браће Руса“, припадници ЈВуО били су на крају без спасоносних опција. Када је генерал Михаиловић преломио да неће бити повлачења у Словенију, његови борци били су осуђени на босанску голготу у зиму 1944.-1945. а потом и на уништење главнине сопствених снага на Зеленгори у пролеће 1945. године.

Пресудну улогу у политичкој подршци таквом финалу грађанског рата у Србији, поред Совјетског Савеза као главног војно-политичког фактора на терену, имала је једна друга страна сила. То је била Велика Британија. Она је од самог почетка крваве југословенске ратне драме, тј. од војног пуча 27. марта 1941. који је добрим делом режирала, играла за Србе фаталну улогу.

Операција Недеља пацова (енгл. Ратwеек) била је савезничка операција бомбардовања немачких снага и комуникација у Србији током прве недеље септембра 1944. године. Циљ те операције званично је био отежавање положаја, смањење борбене моћи и онемогућавање маневрисања немачких снага на Балкану. У пракси реч је била о олакшавању продора комунистичких снага англоамеричким бомбама, уз огромне жртве српских цивила, штавише и по директном налогу вођства југословенских комуниста у погледу избора циљева.

Операција је наводно изведена са војним успехом, јер је немачка команда онемогућена да своје снаге из Грчке користи на суседним европским ратиштима. Ова ваздухопловна операција омогућила је брзо освајање Србије од стране комуниста, као и форсирано напредовање Црвене армије у јужну Мађарску, што је Стаљинове трупе довело у само срце Средње Европе.

У току „савезничких“ бомбардовања Београда (њих укупно једанаест, од априла до септембра 1944. године) погинуло је најмање 1.200 грађана, а преко 5.000 њих је рањено. Посебно велик број цивилних жртава је био приликом бомбардовања Лесковца 6. септембра 1944. Истовремено, да иронија буде потпуна, ЈвуО и српски цивили наставили су да евакуишу савезничке ваздухопловце са импровизованог аеродрома у Прањанима, у оквиру чувене операције Халијард. Неки од њих су вероватно по повратку кренули у бомбардовање Србије.

ПОЗАДИНА БРИТАНСКЕ ПОДРШКЕ ТИТУ

Британски утицај на припрему и извршење државног удара од 27. марта 1941, којим је задат смртни ударац краљевини Југославији, представљао је рани индикатор одсуства стратешке визије у Лондону. Пучем нису биле побољшане британске позиције на Балкану, напротив: уместо неутралне Југославије, моравско-вардарском долином, јужним рубом Паноније и источном јадранском обалом од друге половине априла загосподариле су осовинске јединице.

Одмах потом, фокус британске активности пребацио се на подстицање отпора у окупираним земљама Европе. Опет су се Срби показали изразито подложним таквим утицајима. Чим се сазнало за устанак у Србији почетком јесени 1941, у штаб тада још увек непознатог пуковника Драгољуба Михаиловића упућена је мисија на челу са капетаном Билом Хадсоном. Током месеци који су уследили грађен је имиџ о Михаиловићу као херојском вођи покрета отпора.

Од краја 1942, међутим, долази до постепеног преокрета. Потоња сага о британској подршци партизанском покрету, која је трајала од зиме 1942.-1943. до Титове коначне победе, углавном је позната. Пресудно је утицала на исход грађанског рата у Југославији и омогућила партизанском покрету да се конституише у значајну (али у Србији не и водећу) војно-политичку снагу све до тренутка избијања совјетских трупа на Дунав првом половином септембра 1944.

У кључним одлукама које су по питању Југославије доношене током 1943. и финализоване до лета 1944. а чији је резултат био да се сва савезничка материјална и морална подршка пружи Титу а ускрати Михаиловићу, нема никакве сумње да су комунисти и њихови симпатизери унутар британског војно-обавештајног апарата играли значајну улогу. С обзиром да је британска обавештајна служба у региону имала предност над америчком, како у већ постојећој мрежи агената на терену тако и у претпостављеној професионалности обраде прикупљених података, Британци су доминирали и после уласка САД у рат децембра 1941. Тек после рата су избиле на површину технике сталне британске манипулације извештајима са терена, да би се умањила улога Михаиловићевог покрета а преувеличао значај партизана у борбама против Немаца.

Има велике ироније у чињеници да се британски заокрет према Титу захуктао управо у време тзв. мартовских преговора НОП и Немаца у Загребу почетком 1943. Као што сада знамо, ти преговори отишли су далеко отвореније у правцу колаборације између комуниста и Немаца него ма каква упоредива активност на страни Михаиловићевог покрета.

У периоду непосредно после капитулације Италије у јесен 1943.године четници су водили жестоке борбе са Немцима код Пријепоља, Вишеграда и другде. У то време је у команду ЈВуО стигао чувени ултиматум Британаца, са високог места команде за Блиски Исток, где је Михаиловићу речено да ће добити нову помоћ, али само уколико пре краја те године његови људи изврше успешне саботаже на мостовима на Морави и тиме пресеку железничку и друмску комуникацију између централне Европе и Грчке. Притом му је ускраћен материјал за реализацију.

Ултиматум Михаиловићу био је лажан. Његов циљ био је да млади краљ Петар буде принуђен да се јавно одрекне Михаиловића. Тај циљ био би промашен да су мостови срушени. Одлука да се напусти Дража већ је била донесена. Још је само остао проблем како убедити Краља да се огради од свог следбеника, кога је он лично именовао за министра рата. Михаиловићев наводни неуспех да испуни налоге савезничке команде требало је да пружи крунски адут против њега.

Треба имати у виду да је значајан аспект британске одлуке да се напусти Михаиловић и подржи Тито чињеница да унутар југословенске владе у избеглиштву у Лондону није било јединствености у наступу према британским инстанцама. Штавише није било озбиљног покушаја да се успостави јасан став по питању Михаиловића. Ово је био још један отровни плод југословенства.

ФАТАЛНА РОЂЕНДАНСКА ПОРУКА КРАЉА ПЕТРА ДРУГОГ

У Техерану, новембра 1943. дошло је до парадоксалне ситуације да су Черчил и Рузвелт уздизали Титове партизане и њихов допринос заједничкој ствари, док се Стаљин држао крајње уздржано. Као што сада знамо, био је незадовољан одлукама Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу, за које је сматрао да му стварају потенцијалне тешкоће у односима са савезницима. Само неколико дана пре техеранског састанка Меклин се поново састао са Черчилом. Тада је изразио мишљење да је „могуће“ да ће партизани ипак спровести револуцију комунистичког типа после рата. Черчил му је одговорио да он нема намеру да живи у Југославији после рата и да претпоставља да исто важи и за младог бригадира.

Још увек су се ту и тамо чули гласови упозорења. Тако је високи функционер Форин офиса сер Александар Кадоган крајем 1943. написао у једном меморандуму „Не смемо бити одвећ пренагљени у притиску на младог краља да се одрекне Драже Михаиловића све док не будемо сигурни да ли партизани имају намеру да са њим сарађују. Уколико то није њихова намера, шта онда желимо да учинимо? Да Тита прихватимо као Фирера Југославије?“ Међутим, министар иностраних послова Идн није посветио пажњу таквим мишљењима. Он је јануара 1944. Черчилу саопштио да су већина Титових следбеника присталице краља, али да верују и у јединство Југославије које може бити ојачано уколико се краљ одрекне Драже Михаиловића.

Кључна је била комунистичка тежња за идентификовањем Михаиловића са „великосрпским национализмом“, која је оберучке била прихваћена од стране британског естаблишмента. Притом је успешно манипулисано младим краљем Петром, који је под британским притиском дао своју чувену изјаву 12. септембра 1944, на свој 21. рођендан, када је позвао припаднике ЈВуО да се придруже Титовим партизанима. У свом меморандуму Черчилу, који је претходио овом фаталном потезу југословенског монарха, Антони Идн вели да би краљева одлука да подржи партизане била наводно и за њега корисна, јер би „показала да он није подложан политици српске хегемоније већ да тежи подршци југословенској идеји и да би то било добро прихваћено од стране многих Титових присталица који можда имају природну склоност да буду лојални краљу“.

У самој окупираној Југославији пролеће 1944. је означило период смањених активности како партизана тако и четника у односу на Немце, уз упоредно заоштравање грађанског рата. Међутим, после изненадног немачког десанта на Дрвар, Титов штаб је пребачен на острво Вис. Био је то тренутак изузетне слабости партизанског покрета. Уследио је период када, упркос томе што се налазио под британском заштитом, Тито јача своје везе са Москвом које су коначно цементиране доласком совјетске војне мисије под вођством генерала Корнејева. У периоду Титовог боравка на Вису такође је склопљен споразум са Шубашићем по британском налогу и укусу који је представљао само увод у постепено преузимање власти од стране комуниста.

Тако се Титов боравак на Вису – који је почео под мучним околностима када је он морао да буде евакуисан јер му је претила опасност да падне у Немачке руке – завршила у тријумфу. Черчил је потом био спреман да принуди младог краља на чувену радио изјаву 12. септембра 1944. године којом даје упутства својим следбеницима да се придруже Титовим партизанима и у којој је осудио све непријатеље партизанског покрета као издајнике.

ФИНАЛЕ

По одласку Тита за Москву са Виса 18. септембра 1944, који је изведен без знања Британаца, бригадир Меклин је и даље слао извештаје који су били одраз његових личних симпатија за вођу комуниста а не реалног стања. Он је, како знамо скроз погрешно, рапортирао у Лондон: „Тито ће тежити да увери Русе да не треба да улазе у Југославију. Он ће вероватно покушати да убеди Совјете да ће партизани уз снабдевање руским тешким наоружањем сами окончати ослобођење своје земље“.

Наравно, Титова намера је била потпуно супротна. Он је био свестан да једино са избијањем Црвене армије на источне границе Србије и њиховим продором у Београд он може себи обезбедити превласт у Србији, где је упркос свему у том тренутку Михаиловић и даље контролисао терен и где је уживао неподељену подршку локалног становништва.

Са дистанце од осам деценија постаје јасно да у британској политици у односу на окупирану Југославију постоји континуитет са претходним временима. Британска политика на Балкану увек је имала за циљ да спречи руски утицај, док је српски фактор у балканској једначини вазда био поиман као потенцијална или стварна продужена рука Русије.

У том смислу била је мотивисана и политика Велике Британије према Отоманској империји, тј. усмерена на њено очување у периоду српског националног ослобођења и еманципације у XИX веку. У том смислу је била интонирана и изразито негативна реакција Лондона на мајски преврат од 1903. године којим је на престо доведена династија Карађорђевића која је у Лондону сматрана за проруски оријентисану. У том духу је формулисана и британска политика у Првом светском рату, која је пошто-пото тежила да на уштрб српских интереса остварује шире стратешке циљеве Антанте, које је као такве хтео да дефинише званични Лондон.

После Стаљиновог раскида са Титом 1948, у британском естаблишменту била је снажно изражена тежња да се ретроактивно у подршци Титу 1943.-1944. пројектује својеврсна далековидост британских фактора. Тиме је тобоже пружен допринос способности Тита да се одупре Стаљину 1948. и да се направи прва напуклина у до тада монолитном комунистичком покрету.

Ово је историјски савршено нетачно. Није Тито био тај који је направио раскид са Стаљином, већ је Стаљин раскинуо са Титом. Овакав покушај ретроактивног оправдавања историјских грешака и погрешних процена нема своје утемељење у изворима и представља изналажење алибија за једну политику која је била катастрофална за народе бивше Југославије – а пре свега за српски народ. Политика „савезника“ на југословенском простору материјално је допринела победи комуниста у грађанском рату 1941.-1945. и свему шта је томе уследило, укључујући и поновни крвави распад Југославије 1990-тих година. Трагична збивања из септембра 1944. том су исходу битно допринела: продор Црвене армије у Србију из Румуније, англоамеричко бомбардовање српских градова и изјава краља Петра ИИ којом се одрекао ЈВуО и позвао њене припаднике да се придруже комунистима.

Осам деценија касније српска држава још увек нема на свом челу људе спремне и способне да сличне злокобне маневре страних сила благовремено препознају и да им се успешно супротставе. Ово је трагична чињеница, малтене несхватљива имајући у виду да је пре читава два века Србија имала на свом челу једног политичког и дипломатског мајстора првог реда у лику књаза Милоша. Није уопште битно да ли су његови савремени наследници у Београду само неспособни или су чак издајнички срачунати у својим поступцима. Исход је исти: суноврат српске нације и државе без преседана и неизвесност опстанка у XXИ веку.