-Ukoliko su cetinjske tragedije, ipak, nekim čudom, nastupile sasvim slučajno, na način na koji su obje nastupile – u vrlo sličnom maniru: da komšija koji slovi za dobrog ili građanin koji se veseli u više kafana sa drugim sugrađanima – u sekundi promjeni svijest i počini djela u koja je teško i povjerovati, koja te kao biće sruše, izranjavaju, poraze i zauvijek ti promijene pogled na život, onda je uzrok svemu nešto mnogo konkretnije?
I sad ćutite, pravite se mrtvi, bježite od odgovornosti koliko vas noge nose? Stići će vas pravda koliko god bježali od nje! I vas, i one koju su iskalkulisali u zadnji čas da su im ultrasrbende koji nisu previše gadljivi na alternativne nazive za genocide, najbolji partneri za zajedničko vršenje vlasti
Namjerno ste sproveli ustoličenje vašeg vladike, da biste pokazali svoju silu, uz svu bagru mafijašku koja čeka „na telefonima“, i sa paravojnim formacijama oko manastira! Tamo je mjesto Cetinjanima i drugim vjerujućim ljudima, vi ste – sada “državni vrhu“, postavili mafijoze pod punom ratnom opremom nad ćivotom Svetog Petra! Spržli ste vazduh tog grada, otrovali ljude, djecu… Padale su ptice sa neba, mrtve… Kučića i mačića više nije bilo… Da pokažete čiji je grad? Ako je vaš, dje ste sad? U zbijeg od sramote i bruke! Oni koji trebaju su tu, из текста Данила Маруновића на порталу Аналитика под насловом „Музика наших корака“.
И као што је тешко било шта смислено рећи након трагедије на Цетињу, шта рећи и овом тексту. Било какав коментар је излишан, неувјерљив. Одговорити на овакве ријечи значи бити гори и пакоснији од тих ријечи!
Чини ми се да је Црна Гора у тунелу и да је мрак сваким даном све гушћи. Свјетлости ни од куда, па ни на крају тунела!
Ипак, ваља рећи да у Црној Гори званично живи 205.000 Срба, дакле, трећина. Некога то боли или не боли, али са Србима се мора живјети. И то без јаких ријечи, лијепо би било употријебити барем једну благу – Христос се роди!
