Iza nas stoji civilizacija, Evropa i Amerika, ideja ljudskih prava, ideja slobode za običnog građanina! Iza nih stoji novokomponovani „dželatov šegrt“ koji voli da bije studente.
Ово је јутрос написао модерни монтенегрински вагабунд, предводник монтенегринске револуције, капо ревиолуционарних одреда са Крушевог Ждријела и Горице, херој и ударник без мане и страха, мистик донкихотовског погледа на свијет, зачетник новог врлог монтенегринског свијета. И каже иза њега и њему сличних је слобода, Европа, Америка, глобални срећни грађанин. Себе и себима сличне је уврстио у манекене на европској писти старих и нових ЕУ вриједности, присвајача Хегела, Канта и Сартра, интелектуалних авантуриста попут Бернар Левија или Лешека Колаковског. Само је заборавио да дода да је његова и идеологија њему сличних и наставак бољшевизма, соцреалистичког кресања јавности на двије боје, црно и бијело, тоталитарне одлуке да је на страни једног злато, добро и сам Бог, док је на другој блато, зло и сам Ђаво. Доследна комунистичка аксиома да су сви остали комунистички непријатељи и да их треба препустити надзору ОЗНЕ и УДБЕ у овом слулају обојена је бојама Европе и Америке и на њеном челу је стављена идеја слободе и грађанског друштва!
И у цртаним филмовима преплиће се у једном кадру зло и добро, блато и злато, црно и бијело, попримају само себи знане варијанте и подваријанте основних моралних и визуелних правила, али то не важи за поменутог савременог монтенегринског вагабунда и његов интелектуални и квазиинтелектуални кружок. Њима је све кристално јасно и открили су и отворили врата добра, цивилизације и врлог, лијепог свијета и већ уживају све његове благодјети и око себе шире ауру недодирљив витеза слободе и грађанских врлина. Код њих нема никакве сумње да се боре на страни добра, то је потврђено њиховим протестима на Цетињу и на Горици и уколико је гдје слобода знала да пјева, урадила је то на та два мјеста и још одјекују њени тонови. Од њих се ноћу у Подгорици не може спавати. Тамо негдје са Горице, па све до Коника, Толоша, Зете, Фармака и Рогама, чује се хук тог непоновљивог слободарског успињања на грађански и морални европско-амерички Олимп. И све је то потврђено на Горици прије десетак дана и више се нема куд. Сви потоци и рјечице уливају се у само један брзак, непоновљив и јак као стијена, мистичне Неретве и Сутјеске, која се 13. јула прелила у Рибницу и Морачу!
И узмем да прелиставам Хегела и Канта у жељи да пронађем у њиховом системима ту челичну монолитност и опредјељеност за царство земаљско и земаљске богове и никако да их препознам на њиховом страницама, али зато је мноштво различитих путоказа као бољем и љепшем свијету и не знаш којим да кренеш. И прије него ‘што кренеш, сумња у одабрани пут прогута смисао и натјера те да преиспитујеш још једном и хиљаду пута ко си и куда идеш! Међутим, тога код модерних монтенегринских вагабунда нема, нема ни зрнце сумње да су можда на погрешном путу, да можда лутају и у том лавиринту свјетских путоказа, земља недођија и љепшег свијета. Они не лутају, заузели су положаје, ископали ривове и кажу да више нема назад! А нема ни напријед, јер је све стало у том рову, сва суштина свијета проказала се у тим протестима на Цетињу и Горици и више нема шта да се каже нити пише о смислу и будућности. Смисао и будућност већ су откривени на Горици и ко хоће да види нека дође, прошета Горицом и постане становник свијета!
И шта даље? Уколико је Црна Гора тако кристално јасно подијељена на зло и добро, шта да се ради? Како да једни постану присталице других и да се ослободе заблуда и средњевјековних окова и коначно проходају као људи, кичмењаци навикли да пузе. Ваљда треба попити воде са Горице, утиснути на чело 13. јул, подићи барјак са петокраком и заклети се да таквих гора, ливада и мора, нема као у Црној Гори и да је читав свијет заправо један микрокосмос у којем се огледа монтенегрински макрокосмос.
И то вам је то и нема даље. Морамо постати као они, у супротном боље и да нас нема!
