ПИШЕ: Миленко Мишко Јовановић
Прочитах да је синоћ, у великој сали СО Бар ( пред веома малим бројем присутних грађана, судећи по фотографијама које су објављене) промовисана некаква књига „Окупација под олтаром“ мр Николе Д. Беладе. Догађај је, судећи по изјавама учесника, више личио на ванредну сједницу за „спас државе“ него на књижевно вече.
Аутор књиге, мр Никола Д. Белада, представио је своје дјело као зборник „шеснаест грађанских, активистичких, правничких реакција“ у којима је од 2022. до средине 2024. коментарисао друштвену стварност, са посебним акцентом на дјеловање Српске православне цркве.
И одмах се кренуло максимално.
Мр Никола Д. Белада поручује:
„Ова књига даје приказ једног насилног, противправног, клерофашистичког поступања СПЦ као главног фактора, инструмента пројекта Велике Србије, ‘Српског света’ на штету Црне Горе.“
Дакле, не расправа, не полемика, не идеолошки сукоб – него „клерофашистичко поступање“ и геополитички пројекат. Тон је постављен.
Затим слиједи дијагноза државе, такође из уста мр Николе Д. Беладе:
„По уставу, Црна Гора је независна, суверена, грађанска, демократска, еколошка и држава правде и владавине права. Но, она је то само формално. Суштински, ово вам је светосавска и теократска држава. Сад смо ушли у другу фазу – фазу Божје државе, а трећа фаза је православни фундаментализам…“
Од уставне демократије до „Божје државе“ у три фазе – као да слушамо политиколошку верзију апокалиптичне трилогије.
Ипак, мр Никола Д. Белада наглашава:
„У књизи се у било којем смислу не говори против вјере и против вјерских слобода.“
Али се зато говори о:
„неодговорности институција, урушавању правног система, кршењу Устава и издаји националних интереса“,
као и о „намјери цркве и стране државе да изврше доминацију и над територијом Црне Горе“.
Посебно упечатљива је формулација мр Николе Д. Беладе:
„Њене границе, суверенитет и идентитет одређује олтар.“
Олтар као геополитички арбитар – снажна метафора, без сумње. Само остаје питање: ако олтар одређује границе, шта онда раде Устав, парламент и институције?
Драматични врхунац долази у дијелу о попису. Мр Никола Д. Белада упозорава:
„Ако сљедећи попис покаже да нас има нешто преко 30 одсто, сматрам да је завршено са Црногорцима… и тако нестаје суверена држава.“
Дакле, исход пописа постаје питање опстанка државе. Демографија као судбина, а статистика као коначни арбитар историје.
Захвалност за организацију промоције мр Никола Д. Белада упутио је проф. др Милану Николићу.
Модератор вечери, проф. Неђељко Нецко Ђуровић, нагласио је да је термин намјерно изабран на Међународни дан матерњег језика, како би се указало на значај афирмације црногорског језика. Проф. Неђељко Нецко Ђуровић поручио је:
„Језик на којем стварамо и осјећамо, мислимо и поручујемо, веома је важан сегмент нашег националног идентитета и културног насљеђа.“
Он је мр Николу Д. Беладу представио као „угледног правног теоретичара“, адвоката, некадашњег вршиоца бројних јавних функција, коориднатора правног тима Црногорске православне цркве који „у континуитету од 2005. упозорава на противправно дјеловање СПЦ“.
Проф. Неђељко Нецко Ђуровић је додао да књига представља:
„аргументован и чињенично поткован приказ противправног понашања СПЦ“,
укључујући „екстериторијална овлашћења дата Темељним уговором“ и „стицање имовине без правног основа“.
Историчар проф. др Милан Шћекић у свом осврту износи нешто умјеренији тон. Иако се, како каже, слаже са већином тврдњи мр Николе Д. Беладе, оцјењује да су поједине тврдње „одвише дефетистичке“, нарочито оне о могућем нестанку Црногораца.
Проф. др Милан Шћекић поручује:
„Чак и да се, којим случајем, опет деси нека нова 1918. година, сигуран сам да ће на крају тријумфовати идеја о државној независности Црне Горе.“
И додаје:
„Не постоји та обавјештајна агенција, медијска послуга, војска, жандармерија, новац и служинчад туђина који ту идеју могу потријети.“
Тон је борбен, историјски набијен и јасно позициониран.
У дискусији се огласио и проф. др Зарија Пејовић, који је поручио да по питању цркве „не постоје ДПС Црногорци и опозициони Црногорци“, те предложио да се Европском парламенту упути петиција са десетинама хиљада потписа, као и да се делегација упути цариградском патријарху.
Проф. др Зарија Пејовић је изјавио:
„Једна црквена организација је војно-политички инструмент друге државе, и то је већ безбједносно питање.“
На крају, академик проф. др Шербо Растодер даје социолошку анализу, наглашавајући да је за Црногорца „вјера фолклор“ и да је друштво „имало ту несрећу да из атеизма пређе у теизам“, подсјећајући на истраживања из осамдесетих и деведесетих година.
Све сабрано, промоција књиге мр Николе Д. Беладе није била тек представљање публикације, већ широка дијагноза стања државе, идентитета, цркве и будућности. Иронија лежи у томе што се, уз толико драматичних формулација – „окупација“, „клерофашизам“, „Божја држава“, „нестанак народа“ – стиче утисак да се живи у ванредном историјском тренутку без преседана, док истовремено сами говорници подсјећају да је Црна Гора кроз историју пролазила кроз далеко тежа искушења.
Полемика је легитимна. Оштра ријеч је дозвољена. Али када свака политичка и идентитетска промјена постане предворје нестанка државе, онда се више говори језиком драме него језиком права. И управо ту настаје простор за иронију.
извор: барски портал
