Пише: Миљан Станишић
Моје вечерашње излагање у име Гусларског друштва „Његош“ из овог наметнутом нам имена града Даниловграда – чије име ћемо ако Бог да убрзо промијенити, па уз ову дигресију напомињем да ћу говорити о 72-годишњици постојања и изузетно успјешног дјеловања овог гусларског друштва у његовању и унапређењу мисије српских гусала на овим и ширим просторима. Ово наше свечарско дружење уз гусле са уваженим српским народним гусларима побједницима бројних фестивала гуслара, на челу са бардом српског гусларства г. Бошком Вујачићем, као и са познатим епским пјесницима, уклапа се и у слављење празновања у част нашег највећег српског пјесника Петра II Петровића Његоша, чије рођење се напокон слави и као државни празник, а Гусларско друштво „Његош“ има ту част да носи то узвишено име.
Иако околности у времену оснивања Гусларског друштва „Његош“ 1952. године, као најстаријег гусларског друштва у пређашњој Југославији, нијесу погодовали епској поезији и гуслама, јер је оно настало у периоду комунистичког диктаторског режима, прожетим једноумљем, тоталитаризмом, антисрпством, али упркос свему ово друштво је не само опстајало него и постизало значајне успјехе и изњедрило велики број народних гуслара. Требало би пуно простора и времена да би се сви побројали. Од њих ћу овом приликом истакнути чувеног народног гуслара Радула Јовановића и његовог брата Павла, који је прије више од пола вијека, на међународном такмичењу у свирању националних иструмената у Лондону, у конкуренцији представника земаља из читавог свијета освојио прву награду, па се може оцијенити да је на тај начин Павле Јовановић, који је био члан Гусларског друштво „Његош“ и представљао своју земљу, том приликом био незванични првак свијета. Гусларско друштво „Његош“ је наставило да успјешно функционише до данашњих дана, о чему ћу говорити при крају вечерашњег излагања.
Моје даље обраћање односиће се на истицање улоге и значаја које су имале српске гусле кроз историјски ход српскога народа. У суровим условима вишевјековне турске окупације српских простора и борбама Срба за слободу и опстанак било је мало писменијих људи, па је бројне догађаје и личности сачувало народно памћење и оно се преносило са кољена на кољено са тенденцијом да се сачува његова аутентичност. То народно благо највише се сачувало захваљујући гуслама, тако што је усменим путем преношено генерацијама, што потврђују и стихови ове народне пјесме:
“Гусле мучне дане запамтише/ Многе зиме и гладне године/ И ратове тешке и крваве/ И још многе муке и невоље/ Које наши стари подношаху/ У земану у времена тешка/ Ко би мога све их побројати”. То опјевава и бард српског епског пјесништва Радован Бећировић истичући: “Који народ историје нема/ Па ма каква и колика била/ Тај је народ ка’ птица без крила. /Ето тако српске гусле кажу/ Српске гусле не знају да лажу. /То је њина културна висина, прелазила са оца на сина./ Па зар да се данас роде људи, да не слуша кад Србин загуди,/ Зато слушај мој Србине брате, како чудо твоје гусле памте/ Те не паде твога рода слава, у велики понор заборава”.
Српске гусле су јачале вјеру, родољубље, моралне вредноте, чојство и јунаштво, брусиле људски карактер, али су имале и сазнајну компоненту, што је било од изузетног значаја у времену када није било свјетовних школа и учитеља или их је било мало. Поред важности садржаја тих пјесама, које су пјеване уз гусле, водило се рачуна да имају и умјетничку вриједност и љепоту лирског израза. О томе како су гусле утицале и храниле људске душе пише у 19. вијеку познати професор и интелектуалац Милан Костић, наводећи да када српски гуслар почиње да пјева о бојевима са Турцима: “Уздижу се врлине, благосиљају се врли јунаци који погибоше за вјеру и слободу, за крст и поштење, уздижу се они, те радије умријеше, него што ће вјером да покрену, а пороци, те гадне и себичне страсти се проклињу и анатемишу“. Владика Петар Други Петровић Његош истакао је култно мјесто гусала у сваком српском дому, реченицом “Ђе се гусле у кући не чују, ту је пуста и кућа и људи”. Уз гусле се рађало, крштавало, сазријевало, женило, ишло у бојеве, радовало, туговало, умирало. Оне су преживљавале судбину српскога народа, заустављале турчење, враћале пољуљани народни дух, чувале српство и православље, будиле наду у коначну слободу.
О значају епске поезије и гусала свједочи и филозоф и историчар Божидар Кнежевић, истичићи да су епска поезија и гусле били најмоћнија историјска веза нараштаја и српске националне свијести, што је омогућило Србима да у неким преломним историјским периодима, када су били изгубили самосталност, очувају свој духовни опстанак и да не изгубе наду и вјеру и да уз жртве и прегнућа дођу до толико жељене слободе. То потврђује стиховима са почетку 20. вијека Осман Ђикић из Мостара, који се представљао Србином и српским пјесником. Он у својим дивним стиховима, поред осталог, пише, о величини и моћној улози гусала и Косовског завјета за српски народ: „Докле се јека од гусала чује; Докле Србин гуслама пјесму штује; Док Косова живи спомен чује свети; Србину се душманин клети, не може одупрети!“
Гусле су биле незаобилазан пратилац у бојевима против туђина, о чему Радован Бећировић пише: “Кад је Србин највише стрепио, гуслар га је надом кријепио/ Оштрио је пјесмом јатагане, и гуслама лијечио ране”. У честим бојевима са окупаторима сваки српски борац је знао да ако се буде јуначки борио биће овјековјечен у гусларској пјесми и слављен као јунак. Гусле су биле просто срасле са бићем српскога народа и тиме су обогатиле нашу културну баштину. Оне су у дугом временском периоду биле једина школа и књига Србима.
О светости и величини гусала Јован Јовановић Змај пјева: “Гусле моје мој свети олтару,/ рода мога божанствени дару./ Ви сте мелем наше дуге чаме,/ света лучо кроз векове таме”. Сличне епитете гуслама износи у стиховима и Алекса Шантић: “Славни храме у ком Србин чува, своје име свој аманет клети./ Ој ви гусле од јавора сува, вашем звуку моја душа лети”. Шантић упозорава на проклетство одрицања од гусала: “Не газите гусле наше, јер ће страшну клетву рећи,/ Отпадници Бога живог, пред гуслама треба клећи./ Ту је народ душе слио, с душама се загрлио”. И Радован Бећировић деценијама након Шантића, о значају гусала за српски род пјева: „Манастири и свето гудало, то је српску вјеру сачувало./ Па тај олтар зар да се угаси, који име Србиново спаси./ И зар данас да се роде људи, да не слуша кад Србин загуди./ Ој Србине дико од свијета, чувај гусле дужност ти је света./ Јер то дрво са парчетом коже, силе нема која сломит може”.
Негаторски однос према епској поезији и гуслама настаје послије побједе комунистичке идеологије и процеса расрбљавања, јер се у тај идеолошки монизам оне нијесу уклапале, зато што су по њима одисале великосрпством и нијесу биле по њима у складу са пројектованим братством и јединством, које је како се испоставило било лажно и велика заблуда, а свe на штету српскога народа, па је заиста био велики подвиг не само у том времену оснивање и опстанак Гусларског друштва „Његош“ него и његови постигнути узорни резултати и чињеница да оно никада није подлегло дневној политици, достојно сачувавши узвишену мисију српскијех гусала.
Ни комунисти у обрачуну са српском епским народним пјесмама и гуслама нијесу ишли толико далеко, као доскорашњи дукљанизирани, антисрпски неототалитаристи, који су до недавно били на власти, а који су потирали све оне утемељене вриједности по којима је Црна Гора била цијењена и препозната и које је унијела у европске цивилизацијске токове, а ту неспорно спадају и епска поезија и гусле. То потврђује и Гусларско друштво “Његош”, које има традицију и реноме већ више од седам деценија, и које је опстало упркос дискриминаторском односу доскорашњих ДПС даниловградских власти према њему, зато што нијесу хтјели да скрнави мисију гусала и свирају по нотама ДПС-а, па су му ускраћивали и исплату већ одобреног пројеката од стране Комисије за расподјелу средстава за рад НВО.
Надамо се да ће након смјеном тоталитарног, антисрпског ДПС-а са власти у нашем граду, и за Гусларско друшто “Његош” доћи бољи дани и да ће нове демократске власти имати афинитета, што већ показују да имају, за истинске културне, традиционалне вриједности, у које се сврстава и Гусларско друштво „Његош“, које је освајало престижне награде у Црној Гори и изван ње, тј. прве награде како у појединачној, тако и у екипној конкуренцији.
Гусларско друштво „Његош“ је иако без финанасијских средстава за рад опстајало захваљујући огромном пожртвовању у првом реду његовог предсједника Миленка Калезића, освајајући, као што смо навели, престижне награде како у Црној Гори, тако и на свим српским просторима, уз то и учествујући на бројним српским скуповима и свечаностима. Ово гусларско друштво је учествовало и на великом броју скупова организованих у хуманитарне сврхе. Надамо се да ће њиховим стопама кренути и млади гуслари, јер у оквиру овога удружења успјешно ради и школа гусала. И на крају цитираћу једну поучну поруку, али и опомену Србима да цијене и његују мисију српских гусала, од стране велике српске пјесникиње Исидоре Секулић, која истиче: “Чувај Србине гусле своје, и док се год буду свирале, чуће се и за име твоје”.
(Говор Миљана Станишића поводом обиљежавања 72 године ГД “Његош” одржано 20. јуна у Даниловграду)
