Након Свете службе Божије, Митрополит Јоаникије је честитао славу и казао да смо у току овога Часнога поста ишли стопама Христовим надахнути ријечју Божјом: Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде, а када идемо стопама Христовим треба да се одричемо свега онога што је лоше, прије свега наших лоших навика и да се оспособимо да Богу угађамо, да ближње љубимо. Да се ослободимо од сваке злобе, пакости, мржње и свих свађа и препирки и да се срца наша испуне љубављу Божијом – да љубимо Бога и да љубимо једни друге. У ове дане поста непрестано се поучавамо баш тим стварима које су, како је истакао, за наш живот најважније, јер није најважније научити да постимо тјелесни пост, који се релативно лако савлада.
„Природно је, својствено човјеку да се уздржава, јер што се више уздржава то ће бити здравији и крепкији, и духом и тијелом, али доста тешко учимо духовни пост: да се одричемо својих лоших навика и намјера, празнословља и оговарања, да чувамо своје мисли и свој језик. И да гледамо да користимо оне ријечи које су Богу угодне – ријечи које препорађају наша осјећања и наше биће и које уносе радост и свјетлост у наше међусобне односе“, бесједио је Митрополит Јоаникије и појаснио да има и оних ријечи које треба избјегавати, које нас од Бога одвајају, уносе мрак и таму и стварају велике озледе. Ријеч има велику силу: добра ријеч има силу добра, а опака ријеч може да разара и наше међусобне односе и онога који говори.
У току овога Часнога поста, поучио је сабране Митрополит, увијек гледамо на неке свијетле примјере, прије свега на Свете апостоле како су ишли стопама Христовим. И видимо да су и они имали неких мана и слабости, али су били истрајни на томе путу и ако су гријешили, врло често, одмах су се исправљали. И тако се брусио њихов карактер, те су постали скупоцјени сасуди Духа Светога и Господ их је удостојио великих дарова. Обукао их у силу са висине, у силу Његове истине, правде и љубави па су могли да проповиједају Његово Јеванђеље и да свједоче смрт и васкрсење Христово – Његову побједу над смрћу.
„Али ту благодат није Господ дао само Светим апостолима, него је даје свима онима који иду стопама Његовим, који се одричу себе и спремни су да узму крст Његов и да иду за Њиме – Спаситељем нашим. Тако је у новије вријеме, следујући Светоме Симеону Мироточивоме, Светоме Сави, Светом Василију Острошком и Петру Цетињскоме, тим путем Божјим кренуо Преподобни Симеон Дајбабски и достигао велике духовне висине. И он се обукао у силу са висине и испунио се дарова Светога Духа и Божјом истином, правдом, љубављу и мудрошћу Божјом, те је свијетлио своме народу и своме отачаству“, казао је Владика.
Потом се присјетио записа о. Јустина Поповића када се као млад професор теолошког факултета сусрео са већ остаријелим, али Духом Светим испуњеним, старцем Симеоном, наглашавајући да се отац Јустин очигледно спремао да напише нешто више о оцу Симеону, јер су те биљешке само један кратки подсјетник за књигу, која се исписала послије његовога упокојења. По његовим ријечима иако се та књига исписала и он се пројавио као светитељ Божији, и сада читамо његово небеско житије, нико љепшу ријеч није рекао о старцу Симеону од оца Јустина Поповића:
„Можемо само замислити какав је то био сусрет двојице Божјих угодника! Сада су они заједно пред престолом Божјим, а отац Јустин каже да је старац Симеон имао Божанско виђење и да је на цио свијет, на сву творевину гледао као што је Господ гледао у први дан послије стварања, када је погледао на сву творевину и рекао: Бјеше све врло добро и врло лијепо. На многим старим језицима оно што је добро и што је лијепо истински, то се поистовјећује. Он је имао, каже, тај вид, тако је гледао и са тим видом је сусретао људе, и својим прозорљивим очима налазио добро у душама људским, које је Бог посијао, и знао да подстакне то добро да засија и дјелује. А онда каже, није много причао, мудро је говорио, али је био поприлично уздржан у разговору. Међутим и његово ћутање је било много речитије од многих дугих и садржајних бесједа. И његово ћутање је имало своје дејство и препорађало оне с којима се сретао Преподобни Симеон.“
Отац Јустин је писао и о молитвеном искуству старца Симеона, истичући да из његових похабаних мантија избија миомир Божији. Сав се претворио у Божански миомир, зато што се његово биће препородило и у његовом срцу се настанио Господ као жртва жива, истинита принесена за спасење свијета.
„И тај миомир Божански и мир Божији се изливао на све оне са којима се сусретао облагодаћени старац Симеон. Он му је тада својим кратким потезима насликао икону. И све оно што се послије његовога упокојења говорило о старцу Симеону некако дјелује као мање или више успјешан наставак онога што је кратко записао отац Јустин Поповић. Светитељ је препознао светитеља. И то је за нас веома драгоцјено“, казао је Архиепископ цетињски.
Подсјетивши да је отац Јустин записао да је Преподобни Симеон лик из српског „Лавсаика“ (књига коју је написао Епископ Паладије почетком 5. вијека у којој је описао животе и дјела светих подвижника и подвижница), нагласио је да ликови Светих нијесу били само у прошлости, него се пројављују кроз сва времена. Преподобни Јустин придружујући српске подвижнике и Божије угоднике подвижницима из давних времена, почиње са Светим Савом, па набраја и остале: Светога Василија Острошкога, Петра Цетињскога и Преподобног Стефана Пиперскога и говори како Црна Гора има велике заступнике и има на кога да се ослони.
„Ето, не само Свети Василије Острошки и Петар Цетињски и Стефан Пиперски, него у новије вријеме и Симеон Дајбабски. У наше вријеме том Лавсаику, тој књизи о Божијим угодницима сигурно бисмо могли придружити још многе друге. Нарочито млађег савременика Преподобног Симеона, просветитеља америчкога континента Мардарија Ускоковића. И он је родом из ових гора, али и Светога свештеномученика Јоаникија и многе друге Божије угоднике који су пострадали за име Христово. Испуњени Божјом љубављу, они нијесу жалили своје животе да свету вјеру православну запечате својом крвљу“, казао је Владика, истакавши да се то односи прије свега на свештенство Митрополије црногорско-приморске које је пострадало за име Божије, борећи се против безбожне идеологије.
Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије је посебно нагласио да би се „Лавсаику“, тој књизи о Божијим угодницима, могли прикључити још многи други, међу њима свакако и блаженопочивши Митрополит Амфилохије, који је оно што је записао Преподобни Јустин, назначивши светост Светога Симеона, испунио. На одговарајући начин је открио његове свете мошти и изложио их у манастиру Дајбабе, да сви могу да им приступе, цјеливају и да се напоје духовног миомира од његових чудотворних моштију. Након тога је касније услиједила и канонизација Преподобног Симеона, око којег се у овој светињи сабира велики дио нашега свештенства и монаштва, али и дјеца која пјевају у славу Божију, мноштво вјерних са разних страна. Сви они се на празник Светога Симеона сабирају око његових моштију, како би учествовали у Светој служби, да се причесте Светим тајнама Христовим и да добију благослов Преподобног Симеона Дајбабског.
„Нека свима буде на помоћи, да његове заступничке молитве пред престолом Божјим Бог услиши и да на све нас излије своју благодат и своју милост. Благодаримо нашем оцу Владимиру који се, са својом браћом и вјернима који помажу ову светињу, веома лијепо труди. Молимо се Богу за игумана ове свете обитељи Високопреподобног архимандрита Данила који, нажалост, још нема прилику, није му скинута забрана, да се врати на мјесто своје свете службе. Он је велико дјело учинио овдје. Тврдимо, и то понављамо, да се он само бавио својом светом службом, да се није бавио никаквом политиком и то је народ препознао“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и заблагодарио куму данашње славе г. Веселину Самарџићу и његовој породици на љубави, пожељевши им добро здравље и свако небеско и земаљско добро.
Поводом ктиторске славе манастира Дајбабе, благосиљан је и пререзан славски колач, а празнично сабрање је настављено уз трпезу љубави.
Весна Девић (митрополија)
