Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит будимљанско-никшићки Г. Методије служио је на празник Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља и љетње Задушнице, 7. јуна 2025. године, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Подмалинско. 

Саслуживало је свештенство из обје Митрополије: црногорско-приморске и будимљанско-никшићке, уз молитвено учешће вјерног народа.

По завршетку Литургији, служен је парастос прве и друге дурмиторске четничке бригаде и жртвама комунистичког прогона, генералу Драгољубу Михаиловићу и припадницима Југословенске војске у отаџбини.

Сабранима се бесједом обратио Високопреосвећени Митрополит Методије, рекавши да, иако је прошао празник Васкрсења, па и Вазнесења, предстоји велики Светотројични празник Духови који се три дана прославља.

-Ја ћу вас, ипак, на овом мјесту и на данашњи дан, у овој светињи Светог архангела Михаила и Гаврила и свих бестјелесних сила небеских, поздравити са: Христос васкрсе, јер овдје, крај храмова Божјих, ту се вјековима њивила и чувала, запретена у Свете тајне истина божанска и истина неба и земље. Све кроз људску историју и вријеме у овој долини плача, коју земљом зовемо, прекривену лажима и обманама, силом и неправдама, гажењима свега истинитог, свјетлог и честитог увијек је на оваквим мјестима истина и правда васкрсавала и народ говорио да је спора правда, али достижна. Истина се сакрити не може, оно што се шапуће проповједаће се са кровова и дошло је то вријеме. Али, запамтите: у оној мјери у којој себе отворимо за Христа и отворимо за небо и свјетлост, за Његово васкрсење и Његову благодат, у оној мјери колико се трудимо да будемо Његови, хришћани истински, прави не само на ријечима и у позерству, него и на дјелима, и у својим мислима, у свом најунутрашњијем интимном животу, у тој мјери ће нам се открити истина у овом свијету. Само преко таквих људи та златна нит вјере, истине, правде, односно неба, свјетлости божанске, просијаваће у овој долини плача и обасјавати кораке тих људи који буду овим земаљским шаром проходили и тиме, и својим животом, и својим ходом свештеним кроз ову земљу и овај живот привремени и кратки, свједочили истину и правду Христову и неба и свјетлости и Царства небеског за које нас је Господ створио и које нам је предоредио и због кога смо се родили у овом пролазном животу да њега, трудећи се задобијемо. У тој мјери ће нам се открити истина, у мјери у којој се отворимо за Христа. Само они који буду близу Цркве и гријали се на том духовном огњишту, откравиће своја срца и душе, и крљушт с њихових очију ће пасти и видјеће прави, истински пут и истину. Неће моћи да лажу силе овог свијета које не зна се ко више лаже. С краја на крај васељене дограбили су све медијске куће и установе и купили, не да би пронијели вијести и истину, него само да би још више уништавали ово човјечанство лажима, обмањивали, држали га у тами да би га водили по својим њивама глади, док потпуно човјечанство не пропадне, рекао је Владика.

И ми смо, додао је он, свједоци тога у нашем времену, да се то збива пред нашим очима.

–Сви они који су тихо за Христом ходили, нису се одрекли Њега, нису се одрекли онога коме су се заклели. Ишли су свештеним и тихим ходом, а тај тихи ход је постао најгромогласнији глас у историји људског рода. Од тихог хода свештеног Христог улицом страдања на Голготу преко свих оних корака и ходова свих људи који су Њему кроз историју сљедовали. Сјетили смо се данас на Треће обретење главе Светог Јована Крститеља, Кума Божјег и онога који је својим животом потврдио и свједочио Њега као Бога, Христа Кога је крстио у Јордану, а чија рука се, по великој милости Божјој, незнано и неоткривено, нити ће нам икад то бити јасно како, налази међу нама. у Цетињу у манастиру Цетињском у кивоту Светог Петра Цетињског и благосиља нас. Овдје нам је вјероватно најпотребнија, јер смо међу најслуженијим просторима и народима на овој земљи. Она треба да буде с нама да нам свједочи истински, прави пут и истину, навео је Митрополит Методије.

Додао је да су се на дан обретења главе Светог Јована Крститеља окупили да би се сјетили наших предака и упокојених, свих душа од памтвијека до данашњег дана, и знаних и незнаних, које смо због мноштва имена заборавили и времена које је прохујало, а које само Бог зна и анђели Божји и Светитељи.

–Небеска Црква има једино, истинско право памћење. Њих се сјећамо данас, помињемо и молимо се за душе њихове, јер нема мртвих пред Богом. Сви су живи, има уснулих и оних који ће кроз та врата смрти да прођу као што смо прошли кроз рођење и да опет угледамо још свјетлији дан и простор и лице Христа Бога нашег Тројичног Бога љубави Оца и Сина и Духа Светог, ако Бог да. Њих смо се сјећали данас, а међу њима посебно смо се данас сјетили оних, које сте чули због којих смо се овдје између осталог, окупили оних великих и највећих витезова и хероја II свјетског рата који, иако су били у једном тренутку од свих остављени, истрајали су на том крстоносном и крстоваскрсном путу Христовом до краја чиста образа и свијетла лика, и генерала Драгољуба, и Павла команданта, и Ивана Ружића, и Николу и свих бораца, ратника и војника који су чиста образа бранили највећу светињу своју душу, своју вјеру и своју породицу и народ од оне пошасти мрачне која се надвила и даље је надвијена, стоји над нашим главама. То су први герилци у поробљеној Европи. Први је Драгољуб против фашиста и нациста устао, после су лажима запретане све те истине о њима и њиховом животу, подвигу, њиховој трагедији, драми кроз коју су пролазили, а заједно с њима цјелокупни наш народ. И шта на крају имамо? Нису нам, иако су светиња гробови нису нам најпотребнији. То нам је историја показала. Највећи из нашег рода немамо им гробова. Нема гроба Свети Сава, спалили су га они чији насљедници су после њега спаљивали и Драгољуба, ни њему гроба нема. Његошу су седам пута гроб претурали и данас над његовим гробом то што стоји није гроб, то је срамота, то је маузолеј пагански православном Митрополиту и Владици и Светитељу стоји као знак нашег понижења и ропства које је још увијек актуелно и траје. Немојте се заваравати ако вам буду мало веће плате, нећете бити слободнији. Немојте да вас залагују са пролазним стварима с којима и без којих можемо, али без душе не можемо, јер је Христос рекао: Не бојте се оних који убијају тијело, који вас муче али вам души не могу наудити. Њих се не бојте, а бојте се Бога Који је створио душу и за чији сусрет се спремамо, ходећи овом земљом, бесједио је Његово Високопреосвештенство.

По његовим ријечима немамо гроба Светог Саве, ни Његошевог, ни Драгољубовог, а боримо се још увијек за Његошев, да освештамо и да се врати црква.

–То ће бити знак нашег ослобођења. А ја сам вас, не случајно, поздравио са Христос васкрсе овдје, јер васкрсава то памћење, васкрсава присуство и живот и дух тих хероја које смо помињали данас. У оној мјери у којој се вратимо себи и Богу, вратићемо се истини и њима. А онда, од тих савезника 1944. године више су нас побили него нацисти и фашисти против којих смо се борили и у Подгорици, и у Никшићу, и у Нишу и у Лесковцу, и у Београду и у свим мјестима и крајевима гдје српски народ живи. Нису дирали (фашистички) Загреб који је ослобођен кад и Берлин исти дан. А знате како? Кад су усташе излазиле, кажу, само 200 метара иза њих улазиле су партизанске јединице, нико није зуба обијелио, а не изашао из строја. Отишли су и од тада царује та титоистичко-усташка коалиција која гази и убија и највећи геноцид прави над српским народом. А оне који су им команданти и наређивали им, по чијем диктату су радили, спровели су их пацовским каналима све до једног живе, преко Ватикана и запада до Латинске Америке гдје су скоро сви дубоку старост дочекали. Поједини нису, кога је стигла рука Благоја Јововића и још понеког витеза да освети ране српске. На крају се питамо ко је побиједио, побиједили нацисти и фашисти који данас хоће да владају свијетом и хоће то да нам опет инсталирају овдје на силу, постављајући своје пулене и режиме, који ће да нас они уче шта је истина, историја, а не знају до прађеда имена, а не даље и ко су им били. Зато, оно што сам вам на почетку рекао, одмакнете ли се од светиње и од олтара, од цркве изгубићете памћење, залутаћете, тумараћете по мраку и њивама глади, крепавајући од глади духовне и наћи ћете смрт вјечну и нећете никад знати истину, рекао је Митрополит Методије.

Зато су, сматра он, кад су год хтјели да затру српски народ, затирали Српску православну Цркву.

–Због тога, и запамтите, биће народно, нема нације српске без Цркве, људи. Ту се родила, ко је год изашао из Цркве постао је неко други, али не само неко други, него мрзитељ онога што су његови преци били, и главни крвник, и оруђе и оружје у рукама џелата и наших вјековних душмана, свједоци смо кроз историју до данашњег дана, али, није сила у броју, и у оружју, и у коњици, како каже псалмопојац Давид, и у колима, и у двоколицама, и у бојном оружју, него у истини и правди, је сила. То је говорио и Свети Петар Цетињски кад је народ и тада располућен био, међусобно се убијајући у крвним осветама, турчећи се да би живио лагодније и лакше, кумио и молио, па и проклињао да остану на путу својих предака јер проћи ће овај за малена живот, али гдје ћемо с душом својом кад изађемо пред претке, витезове духа славне?. Највећа шизофренија овог простора и овог поднебља да прије неку годину, највећем монструму поново дижу споменик и то у Подгорици, која је некад носила, нажалост, његово име, а да иронија буде највећа у Булевару „Светог Петра Цетињског“, онога коме је тај монструм срушио цркву на Ловћену и скрнавио гроб његовог синовца Владике Рада. Колика је то шизофренија дати булевару име Светог Петра Цетињског, а у њему поставити споменик монструма. То је стање и слика нашег стања у коме пребивамо. Зато, не бојте се, љуља се тај мрачни вилајет из кога ти вјетрови црни гурају те облаке који су се надвили над нама. Сви ти који су гинули, чак и на овој другој страни, а нема друге, једна је била ослободилачка, они су били издани од тога монструма коме су дигли споменик у главном граду Црне Горе. Издани, послани на најмонструознији начин на Голи оток да их муче, д аубију у њима оно људско достојанство на најсвирепији, животињски начин уништавани људи који су се с њима у истим редовима борили, констатовао је Митрополит будимљанско-никшићки.

Казао је да је његов прађед, који је рођен испод Дурмитора, био под командом Јевта Ружића на Мојковцу и добио Обилића медаљу.

–Мој брат његово име носи, ево га ту, Раде Остојић, а имао је шест синова: Јован, Михаило, Миливоје, Милун, Благоје и Драгоје. Сви били у Дурмиторској четничкој бригади, двојица малољетних. Први Миливоје, кад је кретало на Пљевљима, тада није било ни четника, ни партизана, он је погинуо и седам Остојића, младића с њим на Пљевљима, 1941. у децембру. А ови остали, на путу до Зиданог Моста без повратка, двојица се, мој се ђед спасио као четник заробљен од Њемаца, какав је то колаборант са окупаторима кога су фашисти заробили и у логор ставили Југословенске војске у отаџбини и ратних војник заробљеника у Оснабрику, само њихов логор био. Један је успио да се пребаци чудом и спаси ван Југославије да измакне пресуди, кобној судбини титоистичкој, а двојица малољетних враћени са Зиданог Моста, вратио их је један Милићевић у својој јединици, од којих се мој отац после оженио и ја сам пола од тих Милићевића, пола од Остојића. У мени су се сјединили обје стране који су се бориле против фашиста и на једној и на другој страни, а они који нису хтјели да савију главу под Брозом и његовом издајом, они су завршили како су завршили и ови на Голом отоку. То је двоједна судбина Срба који су кренули тим путевима, једним и другим, једнака, остављени од свих. Запамтите, и Христос је на Голготи био остављен од свих, али није одступио од истине, правде и воље Оца свога небеског. Никад не можемо, колико год страдали овдје, нестати, нити нам се траг утријети ако будемо остали на путу наших предака. Ништа нас друго не може утријети, осим ми сами себе кад скренемо са тог пута. Зато, радујте се и веселите се, волите једни друге, примајте у загрљај, радујте се једни другима, праштајте једни другима, видите мало и ширу слику не само ову ужу локалну, племенску. Постоји мало и шира до неба, гледајте очима Христовим, на то смо позвани. Из те небеске перспективе све ће нам бити јасније у овом времену смутном и слуђеном.

„Бог вас благословио и хвала вам што сте дошли у ову велику светињу да се заједно сјетимо и наших предака и Богу помолимо и још једном посвједочимо да ћемо остати вјерни Христовом путу крстоваскрсном српског народа“, поручио је Митрополит Методије.

Одржан је пригодан културно-умјетнички програм.

извор: епархија будимљанско никшићка