Пише: Милош Ковић
Историчару је, по правилу, лакше да пише о временски и просторно далеким, него о савременим и блиским догађајима. Разумевање и тумачење још су већи изазови уколико догађаји и процеси о којима је реч нису окончани. Можда највећу невољу чине предрасуде самог историчара, поготово онда када је реч о политичким борбама. Уколико се усуди да, после објашњења, предложи и решења, он ће се наћи под унакрсном паљбом политичара. Невоље и сукоби биће му, међутим, надокнађени непосредним увидима, какви се не могу стећи читањем докумената. Најбољи историчари препознају се онда када пишу о свом добу. Такви су, са непосредним политичким искуствима и личним знањима о догађајима и савременицима били, поред осталих, Тукидид, Франческо Гвичардини, Слободан Јовановић. Треба, дакле, радити свој посао.
Како протумачити протесте који готово десет месеци, од новембра 2024. па све до данас, августа 2025, потресају Србију? О томе сам писао неколико пута. Сада би, усред уличних сукоба, док над нама лебди опасност грађанског рата, требало довести ову невеселу причу до данашњег дана. Појаве и процеси који су се у почетку само оцртавали, сада су добили одређеније форме.
Пре три месеца, у тексту Одредити приоритете, поновио сам оно о чему сам много пута писао – под притиском НАТО држава, председник Србије Александар Вучић и његови сарадници већ дванаест година, од Бриселског споразума (2013) па све до данашњег дана, постепено, корак по корак, гасе српске институције на Косову и Метохији. У исто време, они албанским шовинистима и њиховим НАТО заштитницима јавно нуде „разграничење“ на Косову, поричући државне границе и газећи устав. Тиме су нашу државу довели у опасност од распарчавања, а српски народ и његове светиње на ивицу уништења. Пошто се трговином Светом земљом и државном територијом баве без икаквих последица, наставили су да тако поступају и у остатку Србије па су, захваљујући њиховом пословању са компанијом Рио Тинто, сада угрожени Јадар, Мачва, Рађевина. Ова власт поиграва се, својом двосмисленом политиком, и судбином Републике Српске, угрожавајући тако не само опстанак српског народа са оне стране Дрине, него и излажући Србију опасности од хрватског и бошњачког шовинизма. Тргује се чак и жртвама геноцида над Србима у Независној Државној Хрватској. Председник Србије Вучић у сарајевском ТВ студију не жели да Јасеновац назове геноцидом „јер би то значило наредних 100 година лоших односа са Хрватима“; његови министри и сарадници, међу којима је најистакнутија Ана Брнабић, јавно умањују број жртава овог логора смрти, сводећи га на бројке Фрање Туђмана.
Покрет за одбрану Косова и Метохије, надстраначко удружење јавних личности, годинама покушава да пробуди успавану, корумпирану и заплашену српску јавност, да докаже да сваки дан под оваквим властима представља егзистенцијалну опасност по народ и државу и да је продаја територија Косова и Метохије само увод у распродају остатка земље, њених светиња и сећања, територија и природних богатстава. Са данашњим протестима буђење се коначно догодило. Осећање непосредне претње и угрожености је, међутим, каналисано и преусмерено у правцу који неће угрозити интересе непријатеља – НАТО држава које су бомбардовале Крајину, Српску, Србију и Црну Гору и које ове српске земље држе под овом или оном формом окупације.
Блокаде саобраћаја од стране грађана код Бранковог моста у Београду, јун 2025. (Фото: Протести.пицс/Гаврило Андрић)
Неко ће рећи да је најважније да су се људи коначно освестили и да „не би требало делити длаку на троје“. Верујем, међутим, да је у овом преусмеравању пажње и гнева кључ свега што се данас догађа. Прозападне и чак антисрпске медијске и политичке елите замениле су, наиме, дубинске узроке за незадовољство борбом против корупције, „борбом за праведније друштво“, захтевима за „одговорност и ваљаност поступања институција“ и низом сличних, либерално-левих, идеологизираних, празних парола. Косово је готово забрањена реч, баш као на протестима „Србија против насиља“, изазваним масовним убиствима из маја 2023, усред усијања насиља над Србима на Косову и Метохији. Баш као и тада, главну реч и данас воде медији у британском власништву и прозападне невладине организације, при чему су сада посебно истакнути војвођански и санџачки сецесионисти. Они намећу дискурс, људе и, што је најважније, формулишу захтеве. Они су генерали, националисти на улицама су пешадија. Захтеви су либерални, заставе су националне. Кључна тема голог опстанка народа и државе сасвим је прећутана. Студенти као да су дозволили да их ови медији воде и усмеравају. Од почетка протеста, месецима, Косово није помињано; насупрот томе, они се за помоћ и подршку обраћају Стразбуру и Бриселу. Ту су и црвена шака као лого протеста, па чак и подршка „климатске активисткиње“ Грете Тунберг. Косово и националне теме појавиле су се, на кратко, на Видовданском протесту. Британски медији одговорили су кампањом осуда. Уследио је талас насиља, у коме су ове теме поново скрајнуте.
Студенти су у међувремену, у мају, променили захтеве, па сада траже изборе. У предизборним захтевима „студената у блокади“, врло пажљиво сачињеној брошури коју сам тада пронашао у свом поштанском сандучету, крајње уопштен „национални интерес“ налази се на последњем, 17. месту, после „културе“, „здравствене заштите“, „локалне самоуправе“, „студентског организовања“, „радничких питања“… Како се показало, „помоћ“ у састављању изборне листе студентима пружа једна изразито либерално, прозападно и антируски усмерена организација Срба који живе у расејању, углавном у Британији и САД.
На опозиционим, британским медијима студентске захтеве тумаче нам професори и студенти забринути за судбину демократије и њених институција, али не и за опстанак сународника и суграђана на Косову и Метохији. Они не изражавају ставове већине професора и студената, али су, захваљујући овим медијима, највидљивији и најгласнији. Тиха већина гледа и трпи. У серији текстова на интернет сајту Искра писао сам 2024. о чињеници да су српски универзитети, нарочито историографија и хуманистичке науке, одавно колонизовани, да су изгубили суверенитет и независност у мишљењу, као и да је реч о глобалном феномену отуђења универзитетских елита од сопствених нација и држава, видљивом на универзитетима широм света.
Афера Грухоњић
Док су ови текстови писани, избила је и „афера Грухоњић“ која је важан део предисторије данашњих протеста. Подсећања ради, Динко Грухоњић, професор Филозофског факултета у Новом Саду, за кога се тврди да је веома утицајан у медијском свету и расподели ресурса за невладине организације северно од Саве и Дунава, у својим текстовима Србе назива „малим примитивним народом“, „људима чудних физиономија и неартикулисаног језика“ којима ће у будућности „ноге бити све краће, а погледи све тупљи“, а чија деца желе „само да доврше покољ који су им очеви започели“. Он тврди да је „Србија постгеноцидно друштво“, да се „таква друштва не лече лицемерним, малим корацимаʻ”, да се „не реформишу дубоко фашизована друштва попут србијанског“, да подржава „ама баш сваку реч“ из антисрпских тирада Џоа Бајдена, јер је Србија заборавила због чега су је, са очигледно добрим разлозима, бомбардовали 1999. године: „Утисак је да је заборавила. Задах клеронационализма и шовинизма се из Београда поново покушава проширити Балканом. Једна познаница је то формулисала овако: ,Тај смрад мора престати!ʻ”. Група студената због тога је, марта 2024. блокирала зграду Филозофског факултета у Новом Саду, захтевајући Грухоњићево отпуштање због „говора мржње“. На то су део замошњих професора и студената, али и управе Филозофског факултета у Новом Саду и Филозофског факултета у Београду одговорили скуповима подршке Грухоњићу. Потом је осамдесет пет професора српских универзитета и јавних личности потписало протестно писмо у коме се поставља питање Грухоњићевог истинског научног, академског учинка, и каже да „Грухоњићева расистичка харанга против српског народа, баш као пропаганда хрватских и муслиманских усташа уочи 1941, служи за то да оправда геноцид коме су Срби данас подвргнути од стране НАТО држава и потомака злочинаца из Другог светског рата. Такво поступање подржавају и они који данас бране Динка Грухоњића од студената. Потребно је да српска јавност зна да они не представљају ни Универзитет у Београду, нити Универзитет у Новом Саду.“
На то је 740 професора и асистената са српских универзитета, Универзитета у Приштини (али не и Универзитета у Косовској Митровици), Универзитета у Сарајеву (али не и Универзитета у Источном Сарајеву или Бањалуци), итд, под пуним именом и презименом, устврдило да „иако међу нама постоје различита мишљења о темама о којима говори колега Грухоњић“, „поштовање различитих мишљења у погледу отворених друштвених питања и друштвени дијалог чине једно друштво јачим“, при чему су затражили од управе Универзитета у Новом Саду да заштити „аутономију Универзитета“ и право „колеге Грухоњића“ на „слободу изражавања мишљења“. Овај документ ће, уверен сам, у будућности служити историчарима као добар пример стања на српским универзитетима у нашем времену.
Сукоби око Динка Грухоњића у марту и априлу 2024. били су подстакнути одмеравањима снага уочи локалних избора (одржаних у јуну 2024), између напредњака, који су глумили забринуте патриоте, и аутономаша које су у међувремену деволуирали у антисрпске расисте. У исто време текао је избор нове управе на Филозофском факултету у Новом Саду, па су Грухоњићеве присталице, које су до тада суверено владале овом кућом, одбијале да пристану на мирну примопредају власти. Да не би било сумње у то шта се догађа, Грухоњића је у знак подршке, средином априла 2024, у бифеу Филозофског факултета у Новом Саду, посетио амерички амбасадор, свемоћни Кристофер Хил, праћен правом медијском помпом.
Динко Грухоњић је данас једна од првих виолина протеста, заједно са најистакнутијим од 740 потписника писма подршке. Медији у британском власништву тада су их прозвали „Академском заједницом“. Данашњи протести су, у новембру 2024, и почели у Новом Саду, због трагедије на железничкој станици у којој је животе изгубило 16 људи. На тамошњем Филозофском факултету Грухоњићеве присталице узвратиле су ударац. Они су блокирали факултет и повратили власт; и данас одлучују о томе ко може, а ко не да уђе у његову зграду. Показало се да кроз „Академску мрежу Слободни универзитет у Новом Саду“ имају велики утицај на целом Универзитету у Новом Саду. Правни и многи други факултети нису, међутим, под њиховом влашћу. Реч је о локалном, бескрајном одмеравању снага које ипак има важне последице по цео српски универзитетски живот.
Важан окидач
Још један важан окидач покренуо је побуну на Универзитету. Најава Александра Вучића да ће у Србију довести велике стране универзитете, уз државне субвенције, без процеса акредитације кроз који пролазе националне високошколске установе изазвала је, у новембру 2024, талас незадовољства на српским универзитетима. На захтев Универзитета у Београду већ припремљене допуне Закона о високом образовању повучене су из скупштинске процедуре. Био је то још један доказ да је ова власт спремна да, после основног и средњег образовања, распрода и високошколске ресурсе земље. Вучић се тада привремено повукао, да би усред протеста, априла 2025, објавио да ће буџетским средствима помоћи приватним универзитетима да се изборе са монополом државних универзитета, и на крају у јуну 2025. објавио да није одустао до довођења страних универзитета у Србију.
Какви год били, српски државни универзитети су последња брана од распродаје српског школства, на које се спремају Вучић и његови сарадници. Ако у овоме буду методични и упорни као са Косовом и литијумом, и у томе ће успети. При томе, антисрпски расисти и ултралиберали са државних универзитета у потпуности им иду на руку. Они им дају морално оправдање и прилику да се пред јавношћу представљају као добронамерне и разумне патриоте. Осим тога, они им својим радикализмом и суштинском, политикантском небригом за универзитет дају повода за подједнако радикалне мере и коначно разарање универзитета.
На исти начин сада пропадају и средње, па чак и основне школе. Оне су одавно постале тржиште и огледно добро страних издавачких кућа за изградњу нових, пожељних идентитета. Наставници и родитељи су сада блокадама у школе увели дневну политику и зауставили наставу; политика има своја јасна правила, па им се Вучићеви директори свете масовним отпуштањима. Последица – убрзано уништење нашег школства.
Да би све ово могло да буде обављено, критичка јавност требало је да буде ућуткана. Српска православна црква предмет је свакодневних увреда; о патријарху се пише и говори без икаквог поштовања. Национална интелигенција, која судећи по истраживањима јавног мњења заступа схватања већинског дела земље, и која Вучићев режим критикује због издаје Косова, угрожавања светиња, народа и државе, распродаје земље и њених ресурса, у режимским медијима годинама је прећутана и поништена. Сада то исто раде опозициони медији у британском власништву. Из њених редова издвојени су и гурнути у први план само они који су прихватили правила ове игре. Такви се сада истичу, и својим новим пријатељима препоручују јавним денунцијацијама на рачун бивших сабораца.
Да би се оправданом гневу дао дубљи смисао и да би се дефинисали приоритети, са групом пријатеља, на самом почетку протеста објавио сам позив на дијалог, под насловом За српски пут: Начела суверенистичке политике. Иако су га потписала нека од најзначајнијих имена нашег јавног живота, овај документ је и у опозиционим и у режимским медијима у потпуности прећутан.
На почетку протеста јавно сам постављао питања зашто се на њима не помиње предаја Косова, зашто у њима тако значајну улогу имају људи који тврде да би Србија требало да напусти своју Свету земљу, или чак дају отворено антисрпске, расистичке изјаве и зашто у томе учествују оне јавне личности за које се до тада веровало да умеју да препознају шта су српски национални и државни интереси, а шта интереси њихових противника. Моје примедбе прво је покушала да искористи режимска пропаганда, да би у редовима учесника у протестима биле дочекане са правим револуционарним гневом, сличном оним из 1789, 1917, или 1945.
Указивао сам на опасности које доносе острашћен тон и лични напади, који су завладали и у режимским и у опозиционим медијима. За пример сам узео нападе првих на Емира Кустурицу и других на Патријарха Порфирија. У међувремену, са речи се прешло на дела, па су на улицама српских градова започели физички обрачуни.
Волео бих да сам грешио и да ми догађаји нису дали за право. Најновији догађаји само су потврдили да главно питање нашег јавног живота није „борба за праведније друштво“, ни искорењивање корупције, нити остварење било које помодне либералне или левичарске идеје него – биолошки опстанак српског народа, његова самоодбрана од уништења, протеривања и асимилације.
Српски народ устао је да би се борио за слободу; међутим, како сада изгледа, на делу је само покушај замене једне колонијалне олигархије другом
Док се српски студенти у блокадама својих факултета, у „борби за праведније друштво“ позивају на загребачку Блокадну кухарицу, у самом Загребу је 5. јула око пола милиона углавном младих Хрвата, уз подршку и присуство хрватског премијера и његове деце, министара, председника Сабора, клицало „За дом спремни“, на концерту проусташког певача Марка Перковића Томпсона. Претходно је овај догађај поставио светски рекорд у брзини продаје улазница – 280.000 за 24 сата. Био је ово веома важан догађај који би, уколико је у Београду, после свих југословенских и леволибералних идеолошких опијата, преостало имало памети, требало да буде вододелница у српско-хрватским односима.
Кључна политичка идеја хрватских и муслиманских усташа, чије је наслеђе 5. јула слављено у Загребу, физичко уништење српског народа на тлу Хрватске, Босне и Херцеговине, у Хрватској је, умногоме, остварена у добу од 1991. до 1995. године. Остаци остатака Срба у Хрватској данас се боре за опстанак и убрзано асимилују у Хрвате. Упркос свему томе, усташке идеје у последњих неколико година доживљавају праву ренесансу. Овај концерт би, зато, требало да буде подстицај за трезвенију процену онога што се у непосредном суседству Српске и Србије данас догађа. Не пева ли Томпсон „Чујте српски добровољци, бандо, четници, стићи ће вас наша рука и у Србији“? Да би поруке ових новокомпонованих усташких маса требало да схватимо врло озбиљно, и да би њихова рука могла да нас стигне и у Србији, потврдио је војни савез који је Хрватска претходно, у марту 2025, склопила са делом Србије („Косовом“) и Албанијом, при чему је, наравно, и Бугарска позвана да им се придружи.
Ћутање Брисела, Вашингтона и Лондона на оно што се догађа у Загребу може се протумачити само као знак одобравања. Земље ЕУ, САД и Британија су, уосталом, непосредно учествовале у коначном остварењу Павелићевих и Хитлерових планова за Србе – у њиховом уништењу на тлу Крајине и Хрватске. Оне су прећутале и чињеницу да се Тонино Пицула, известилац Европског парламента за Србију, и данас на друштвеним мрежама дичи својом ратничком сликом из „Олује“. Не подржавају ли, уосталом, ове земље и данас украјинске неонацисте у њиховом покушају да униште припаднике руског народа на тлу Украјине? Ова подршка данас нам пружа бољи увид у природу нацизма и усташтва као историјских феномена, транијих него што се то површним посматрачима, заслепљених идеологијама, чини. Они су, наиме, били само део периодичних освајачких похода западне и средње Европе на југоисточну и источну Европу. У тим походима нису учествовали само Немци или Хрвати, него готово све земље са простора од Британије и Француске до Пољске и од Шведске и Норвешке до Хрватске.
Понављање 1941. године
Срби у Босни и Херцеговини су, наравно, следећи на реду. Милорад Додик, председник Републике Српске, после фарсичног судског процеса, 1. августа правоснажно је осуђен на једногодишњи затвор и шестогодишњу забрану учешћа у политичком животу. Српска је, да подсетимо, последња одбрана српског народа у Босни и Херцеговини од судбине каква је задесила њихове сународнике у Хрватској. Додик је кажњен због противљења одлукама самопроглашеног (против воље Савета безбедности УН) „високог представника УН за Босну и Херцеговину“ Кристијана Шмита. Овај Немац, одликован хрватским орденом Анте Старчевића, поред осталог је познат и по томе што полаже венце на гробове припадника СС јединица и по томе што се залаже за рехабилитацију нацистичких летачких асова. И у Српској су, међутим, уродили плодом напори да се истинска, суштинска питања опстанка замене дневнополитичким темама.
„Међународни дан сећања на геноцид у Сребреници“, 11. јул, претходно је, као и сваке године, обележен више или мање отвореним претњама упућеним Србима и њиховој „геноцидној творевини“ Републици Српској. Данашњи Бошњаци, чак и променом националног имена, спретно су избегли одговорност и покајање због масовног учешћа својих предака у усташком геноциду над Србима 1941-1945. Сакривање те чињенице представља главни циљ игара са геноцидом које се данас играју у Сарајеву.
Остаци српског народа на Косову и Метохији, који су преживели геноцид 1999-2004, подвргнути су готово свакодневном терору албанских шовиниста, уз потпуну пасивност Београда и прећутну подршку земаља ЕУ, Британије и САД. Под изговором трагања за утопљеником у језеру Газиводе, на север Косова ушле су паравојне „Косовске безбедносне снаге“. Вређање српских жена у Северној Митровици постало је свакодневна појава. Крајем маја албански полицајац је у главном митровачкој улици стезао за врат српског матуранта. Албанци граде два нова моста преко Ибра, који ће Северну Митровицу коначно у потпуности препустити хировима албанских шовиниста. Један од њих је управо данас, док пишем ове редове, отворен. У процедури је промена имена 87 српских улица у Северној Митровици. Прекречени су сви мурали који су подизали морал Срба на Северу. Приштинске инспекцијске контроле убрзано затварају српске радње и продавнице на северу Косова. Срби се селе брже него икада. Недавно смо обавештени да је за мало више од годину дана Косово напустило 20% Срба. У највећем делу Метохије они су одавно побијени, опљачкани и протерани. Културно и духовно наслеђе Срба на Косову рутински се, фалсификовањем прошлости, присваја. Српска гробља систематски се руше и обесвећују. Куртијев режим ухапсио је и месец дана у затвору држао заменика директора владине Канцеларије за КиМ, који је ОВК назвао терористичком организацијом. Да би био ослобођен он је, на понижење и срамоту Србије, јавно признао кривицу. Потом су забранили двема српским странакама учешће на локалним изборима. Као и у Српској, Србима се одузима чак и право да сами бирају своју власт.
На све ове догађаје, који су се одиграли у последња три месеца, Београд ни прстом није мрднуо. Реч је о потпуној капитулацији, једној од највећих издаја које је српски народ видео у својој историји.
Баш као и 1941, спрема се велико зло, док се ми међусобно разрачунавамо. Британци, наравно, имају своје мисије и код Драже и код Тита. И овога пута изабраће, без грешке, оно што је горе по Србе.
Многи се данас питају да ли Лондон, Брисел и Вашингтон подржавају „ћације“ или „блокадере“? Како рекох, верујем да они имају своје људе и акције у оба табора. Српски народ устао је да би се борио за слободу; међутим, како сада изгледа, на делу је само покушај замене једне колонијалне олигархије другом. Сушински, и једни и други исповедају исте вредности и имају исте господаре.
Све су ово јасни знаци националне декаденције. Вратимо се на почетак текста: да бисмо се из ње избавили, биће довољно да свако ради свој посао, најбоље што може и уме. Када би професори, политичари, свештеници, полицајци, војници коначно почели да мисле на заједницу, којој би њихове професије требало да служе, која их храни и издржава, уместо искључиво и само на сопствене, себичне интересе, све би било другачије. Наравно, има још тога што би ваљало променити. Кључни су – повратак Светосавском и Косовском завету, изградња најбољих оружаних снага и дипломатије у региону, кључна улога државе у обнови привреде. Али, о том по том. Једно је сигурно: чак и најмање промене, усмерене на изворе правих невоља, могу да донесу суштинску обнову.
Извор: Искра
One Response
Srbi su prorusku politiku koju vode od 1903. godine platili sa skoro dva miliona glava… Nastave li to da rade preko politike „srpskog sveta“ uskoro ih nece biti, prosta racunica.
Srbi treba da prestanu da budu rusko topovsko meso!