Дипломата, песник, патриота и тајни агент. То је био Милан Ракић, један од најзначајнијих људи свог времена. Ипак, смислом свог живота сматрао је један тренутак, у коме се лични понос и национални занос спајају: када је као обичан војник, водник, у последњим редовима, слушао како официри војницима пред напад на Приштину рецитују његове стихове. „То је Ракићев Газиместан!„, рекао је официр показујући Муратово турбе, а војници су се сагнули да пољубе земљу.

О својим дипломатским данима на Косову говорио је са поносом, али ретко. На питање новинара Бранимира Ћосића 1928. године, одговорио је: „То је било херојско доба, велико доба, али је прерано да се о томе говори.“ Ипак, приче о његовом службовању и херојским делима су се испредале, а ова прича се састоји од две епизоде које сведоче о његовој личности и карактеру.

Конзул на најистуренијој тачки

Пут од дипломате до ратника почео је много раније, 1905. године, када је млади Ракић, правник по образовању, стигао у Приштину као писар у конзулату. Приштина је тада била најистуренија тачка српске дипломатије, а Ракић се придружио великанима попут Војислава Илића и Бранислава Нушића, који су пре њега обављали исту дужност.

Прилике које је затекао биле су суморне. Григорије Божовић, савременик који је добро познавао стање у Старој Србији, бележи да се српском народу „смркавало“ и да је „била на помолу блиска самртна ноћ“. Ракић је, као једини страни представник, живео у друштву турских власти и понеког српског комите, свестан да је његов задатак да брани „клето Косово“.

Иако су му се прилике чиниле „бедне и без дражи“, Ракић је налазио утеху и сврху у раду са народом. Проводио је време међу угроженим људима, примао је оне које је „зулум заплашио“ и у њима ширио наду у скоро ослобођење. Редовно се састајао са комитама и њиховим војводама, а у приче су ушле и његове свакодневне шетње до ушћа Лаба у Ситницу и ноћне по Газиместану.

Суза на Газиместану

Када је 1912. године избио Први балкански рат, Ракић је био Конзуларног одељења у Београду. Без оклевања је напустио своју каријеру и, не јављајући се ником, отишао као комита на границу, с првом четом Војина Поповића – војводе Вука.

Касније ће Ракић, иако невољно, али с поносом, признати да је први од ослободилаца ушао у Приштину. Његово учешће у ослобођењу било је, како сам каже, највећи дан у животу. Ево како је о том догађају причао свом младом пријатељу Младену Ст. Ђуричићу:

„Оставио сам конзулат у коме више нисам имао шта да радим, па сам узео пушку. Дакле избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе… Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант.

– Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се зове ово место?

 – Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара!… То је Газиместан, на ком је Обилић…

Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко: На Газиместану, од Милана Ракића!

Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и остаде висећи као пламена застава… Исказа ме целог – планина!… Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта:

 – Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је с нама… Ево га позади, с бомбама… у одреду Војводе Вука! И одмах одјекну командантов глас:

 – Добровољац Ракић, напред!

Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе… први и последњи пут тада.“

Звоно слободе у Приштини

Врхунац његове приче био је улазак у ослобођену Приштину. Ракић, који се борио као добровољац, први је ушао у град. Милан Ћурчин, који је овај догађај пренео потомству, сведочи да се Ракић с ослободиоцима упутио право у конзулат и потражио велико црквено звоно што га је 1908. сакрио од Турака у подруму. Изнео га је с војницима и окачио о грану у порти православне цркве. Први је повукао уже, па га је предао оном до себе, да и он зазвони. Народ и војници приступали су звону један по један, скидали капу, крстили се и повлачили за уже — читав тај дан звонило је опет звоно на Косову оглашавајући ослобођење и испуњење заветне мисли српскога народа.

Овај догађај најбоље илуструје фрагент из Ракићевог писма упућеног жени, из Приштине, 10. октобра 1912. године: „Јуче, уторак, на челу једне колоне уђох у Приштину. Још сад не могу да се стишам и да мирно пишем о свему што се за ово неколико дана догодило. Главно је да је све било добро и да је Косово освећено.“

Живот и дело Милана Ракића најбоље је сумирао Богдан Поповић: „Такав је то био човек, увек и у свему исти: као родољуб у Приштини, као борац у рату, као човек код кога су после речи долазила дела, после песме На Газиместану одлазак у добровољце.“

Аутор: Срећко М. Мартиновић