Пише: Тихомир Бурзановић

Двадесет и више година након увођења вишестраначја, Црна Гора је добила све – и изборе, и партије, и кампање, и аналитичаре, и бескрајне телевизијске дуеле. Само једно није добила: слободан медијски простор. Оно што се данас назива „медијском сценом“ све више личи на политички ров у којем редакције не служе јавности, него центрима моћи, страначким штабовима и интересним групама које медије доживљавају као оружје.

Посебно је трагично што су многи медији који су настали као алтернатива некадашњем режимском монополу временом постали његова карикатура. Умјесто обећане слободе, добили смо само промјену газде. Умјесто професионалног новинарства – навијачко извјештавање. Умјесто критике сваке власти – селективну храброст. И тако је један дио медија, који је годинама градио имиџ патриотске, опозиционе и „народне“ борбе, завршио као продужена рука нових политичких структура.

То није дошло преко ноћи.

Политика је одавно схватила да је јефтиније контролисати телевизију него народ. Телевизијски студио постао је модерна партијска говорница. Уредничка политика претворена је у страначко саопштење. А новинар више није онај који поставља питања, него онај који чека инструкцију.

Годинама су у Црној Гори формирани медијски центри који су представљани као „национални“, „народни“, „слободни“ или „алтернативни“. Међутим, иза великих ријечи најчешће се крила проста политичка математика. Дијелом новцем из Србије, дијелом кроз инфраструктуру великих телекомуникационих система, а дијелом преко параполитичких канала, стварана је медијска мрежа чији задатак није био информисање, него политичко обликовање јавности.

Наравно, није спорно да свака политичка идеја има право на свој медиј. Спорно је кад се тај медиј лажно представља као независан. Спорно је кад телевизија глуми јавни сервис једне идеологије, а заправо ради као страначка филијала. Спорно је кад се вијести бирају по потребама коалиције, а не по значају за грађане.

У тим редакцијама временом је створен посебан тип новинарства – партијско-обавјештајни модел рада. То више није класична пропаганда, него комбинација политичког маркетинга, таблоидне психологије и контролисаног цурења информација. Гости у емисијама не долазе случајно. Теме се не отварају спонтано. Кампање се не воде због јавног интереса, него због унутрашњих политичких обрачуна.

Такви медији никад не руше систем. Они само мијењају власника система.

Посебан проблем је што је велики број тих редакција годинама производио атмосферу сталне политичке мобилизације. Грађани се држе у стању перманентне узбуне: или се брани држава, или нација, или црква, или језик, или лидер. У таквом амбијенту нема простора за нормалне теме. Нема економије, здравства, школства, сиромаштва, корупције, урбанистичког хаоса или одласка младих. Све се своди на политички спектакл.

А спектакл тражи непријатеља.

Зато су ти медији годинама функционисали по једноставном принципу: ко није са нама – против нас је. Ако неко постави питање о финансирању, одмах је „режимски“. Ако критикује политичке фаворите редакције, онда је „издајник“. Ако тражи професионалне стандарде, проглашава се непријатељем националне ствари.

Тако је створена токсична медијска сцена у којој је новинарство престало да буде професија, а постало политичка функција.

Најопасније је што су многи грађани у почетку искрено вјеровали да гледају медије који се боре против контроле и злоупотреба. А онда су схватили да су само ушли у други пропагандни круг. Један дио медија, који је некада нападао партијско запошљавање и политичку контролу институција, данас ћути кад то раде „њихови“. Оно што је некад било скандал, данас је „стабилизација“. Оно што је некад било злоупотреба, сада је „национални интерес“.

То двоструко мјерило уништило је повјерење у медије више него било која власт.

Још је погубније што се унутар таквих структура развила култура политичке послушности. Уредници више не размишљају као новинари, него као страначки оперативци. Телевизијски дневници све више личе на билтене коалиционих договора. Аналитичари се појављују по партијском распореду. Чак су и наслови унапријед написани у политичким кабинетима.

Грађанин је у том систему сведен на улогу навијача.

И зато данас више нико не пита да ли је нека информација тачна, него само „чији је медиј“. То је највећи пораз црногорског новинарства. Кад народ престане да вјерује медијима, онда почиње да вјерује гласинама, порталима без имена, анонимним каналима и политичким трачевима. Тада се руши јавни простор.

Посебна прича је јавни сервис, који би морао бити мјесто професионалне дистанце и равнотеже. Умјесто тога, сваке промјене власти у Црној Гори доносе нову кадровску сјечу, нову уређивачку политику и нову идеолошку боју. Само се мијењају лица; механизам остаје исти. Јавни сервис постаје плијен изборних побједника.

И онда се сви чуде зашто млади новинари одлазе из професије.

Ко данас хоће да буде слободан новинар? Ко жели да ради у систему у којем је важније кога познајеш него шта знаш? У којем је пресудно којој партији си близак? У којем се новинарска храброст мјери степеном политичке подобности?

Црна Гора је тако добила медијску сцену без повјерења, без ауторитета и без озбиљне јавне дебате. Добили смо телевизије које производе буку, а не информацију. Портале који распирују страсти, а не траже истину. И редакције које више личе на политичке штабове него на новинарске куће.

Зато данас није кључно питање ко контролише који медиј. Кључно питање је: има ли уопште више независног новинарства?

Јер држава у којој су медији претворени у страначке мегафоне полако престаје да буде демократска. Без слободног новинарства нема ни слободног друштва. А кад телевизије почну да служе партијама умјесто грађанима, онда се истина прва избацује из студија.

И можда је управо то највеће смеће нашег времена – не лаж сама по себи, него чињеница да је лаж постала уређивачка политика.