Бесједа академика Матије Бећковића на освећењу споменика Митрополиту Амфилохију у Колашину.

Радуј се, Колашине! Дошао је дан да се и ти обрадујеш. Она вила, што је вилу преко Кома звала и питала, је ли гледала Колашина града, како су га главе окитиле, данас може да је зове и каже јој да је Колашин закитио и обасјао Митрополит Амфилохије Радовић, пошто је све те главе поскидао, измирио, опојао и сахранио.

Као да је јуче било, моја мајка Зорка слала је сина Љуба да испрати младог црнорисца Амфилохија до излаза из града, да га ко не би напао. И напали би га, да се није шапутало да је то онај син лудога Ђира. Има овде још живих сведока, међу којима је и онај који вам ово говори, који су то својим очима гледали, а ево доживели да у истом веку виде како се тај исти црноризац преобразио и усправио на највиднијој коти, као нови и први духовник коме је подигнут споменик у Колашину.

Ко до сад није веровао у чуда, може данас да почне. Ћиро Радовић је био луд, јер је једини у две Мораче и Ровцима у најбезбожније време свог љубљеног сина на ватру наложио. А како да га не наложи кад му се син родио на Божић, па је у исти дан славио Христов и синов имендан и рођендан.

Кад се у Христа обукао, син се пламеном хранио и у огњу прекаљивао. Узмичући к небу, израстао је у носећи стуб Христове Цркве, али је и као такав говорио да му је сан да верује као што је у Христа веровао његов отац Ћиро. Мајка Милева родила је петнаесторо деце, двоје више од Софије Толстој и свако је било даровито, а говорила да јој је неостварен сан да једно роди у сувоти.

Моја мати је рекла да се не чуди што Амфилохија мајка Милева љуби у руку, него што се он томе ништа не чуди. Кућа у којој се родио била је једнопрозорна ћелија са земљаним подом. У њу се улазило преко каменова бачених у једну барицу од велике Баре Радовића.

Тај који није имао кућу, правио је куће свима. Има их преко шест стотина, а међу њима две лавре, једна на копну, друга на мору, какве никад није имала Црна Гора. Од кад је обукао црну ризу, голе руке му нико није видео, сем кад је засукивао рукаве, сахрањујући погинуле нове косовске јунаке и мученике. Шапутало се како мора да имао неког јаког свеца у костима и да прима неку помоћ са стране у молитвама непознатих душа.

Браћо и сестре, рођени и нерођени, смрт поништава ситне, а увеличава велике душе. Круна Амфилохијевога живота била је његова кончина, а крунисала га је, због његових подвига нико други, до апостол и јеванђелист Лука, који га је у навечерје Лучиндана придружио Светом Петру Цетињском и Ловћенском Тајновицу. Тако је после два века Српска православна црква добила три јерарха.

Свети Петар Цетињски је на Лучиндан ујутру 1830. године писао тестамент и именовао свог наследника, а уснуо је истог поподнева. Наследник, Петар Други Петровић Његош, после четири године, опет на Лучиндан, откопао је стрица, нашао га нетљена и прогласио Светим Петром Цетињским. Митрополит Амфилохије о 200 годишњици рођења Петра Другог Петровића Његоша прогласио њега Ловћенским Тајновицем. Оног Тајновица који је осам пута сахрањиван, а колико год су му преметали и губили кости, десница која је писала Луча микрокозма и Горски вијенац издржавала је све и остајала цела.

Пет година пошто је Ловћенског Тајновица преместио на иконе, разболео се Митрополит Амфилохије Радовић, а у навечерје Лучиндана с болесничке постеље заклињао се да ће на Лучиндан бити на Цетињу жив или мртав. Није стигао на Цетиње, али је тога дана живљи и славније него икад, као Морачки Јасновидац, био на небу са Светим Петром и Ловћенским Тајновицем, да се не растану више никад. Наградио их Свети Лука, који је чекао два века да Српску православну Црку награди са три јерарха. Као што су Светог Петра Цетињског називали јарцем и везивали за дријен, па нека брсти; као што су Ловћенског Тајновица за живота тровали, рањавали и посмртно прогањали, тако су и Морачког Јасновица звали Ристо сотоно.

Кад се бору осече врх, он не може да расте. Кад су одсекли главу светој планини, почела је да ураста Црна Гора. Кад су отели цркву Цркви, Владику развладичили и разгробили, Морачки Јасновидац подигао је код нас и по свету преко двадесет Његошевих гробних капела које дозивају своју мајку. Не имајући изван пера и језика никакве јакости и немогавши никога нагнати на послушање, како је писао Свети Петар Цетињски, Морачки Јасновидац је загрмео да га чују небо и земља – Не дамо светиње!

Као што су док је умирао Ловћански Тајновидац певали, кад Владика Раде умираше, свет му се с душом уклињаше, тако су се и на исход душе Морачког Јасновица надали муштулуку. Слободан и неустрашив, Морачки Јасновидац је знао где год је био и шта год је претрпео да је пре њега ту већ био и све претрпео Исус Христос, и да је уз Христа био и о свему сведочио Свети Лука. Идући за Христом, Свети Лука је из Грчке отишао у Јерусалим, из Јерусалима у Рим, из Рима у Далмацију и из Далмације у Македонију. Његовим стопама, вековима касније, кренуо је и монах Амфилохије.

Свети Лука, видар духовних очију, чинио је да видимо да је обишао и наше крајеве, и Ровца и Морачу. О томе сведочи Лукавица, Луково, Лукање чело, Лучац на Колевци, луковица, луч, лучовина, толике луке, Драгове и Бојовићеве, Луча микрокозма, Манастир Светога Луке у Жупи, Црква Светог Луке у Котору. Најоригиналнија икона српскога иконописа је она Светога Луке у Манастиру Морача. Само на тој икони насликан је и гуслар, који пева док Свети Лука раздаје имање. Доказ је да су и сва Ровца славила и славе Светог Луку.

Истина је, онај Ровчанин који је ишао у Котор да купи славску икону, али кад су му показали ону на којој је Свети Лука бос и са телетом, тражио је другу. Кад су му казали да то није Лука, него је Свети Ђорђе, рекао је, нека је, он је јунак и може да ми помогне, а овај је бос, као и ја, и да може помоћи, помогао би себи. Али векови су показали да Свети Лука није мање јунак од Светог Ђорђа, да његово перо, сликарска четкица и папир и боја, нису слабије оружје од копља, нити је Свети Лука босоног обишао мање света од Светог Ђорђа на коњу. Света Богородица изабрала је Светог Лука да је живопише и благословила још три иконе.

Уочи Светог Луке, пред Црком Светог Димитрија у Колашину, пет година после његовог одласка обрео се Митрополит Амфилохије, као кариатида тврђа од камена, намеран да ту остане за сва времена.

Радуј се Савина Стопо и Савина Водо! Радуј се Свети Василије Острошки, Свети Исаија Оногошки, Свети Стефане Пиперски, Свети Гаврило Жупски, Свети Данило Катунски, Свети Симеоне Дајбапски, Свети Мардарије Ускоковићу, Свети Јоаникије Липовче са својом светом безгробном војском, Свети Јустине Ћелијски, радуј се Гаврило Дожићу, патријарху српски, мучениче дахауски, чију је лазаревску реч: боље гроб него роб, казану с прозора Патријаршије у Београду чуо читав свет. Данас сте сви дошли у Колашин заједно са Митрополитом Амфилохијем.

У јагњету је спас. Речено је да нема ништа горе него напустити стазу својих отаца. Радуј се Колашине обагрен крвљу Јагњетовом, крвљу својих знаних и незнаних јунака и мученика и оних за које само Бог зна.