Једанаестог септембра, Михаиловићеве снаге извеле су најспектакуларнију акцију од свих изведених током друге половине 1943. Однос ДСО-а (SOE Special Operations Executive) према овој акцији представља велики инцидент и велику увреду Михаиловићу. Осмог септембра, чим је проглашена капитулација Италије, пуковник Бејли је добио инструкције да са одредом Михаиловићеве војске оде у Беране и тамо прихвати предају италијанске дивизије „Венеција“ пре него што стигну Немци. Пуковник Бејли је кренуо одмах, са неколико познатнх Михаиловићевих официра, укључујући мајора Воју Лукачевића, потпуковника Милана Лашића и Рудија Перхинека – сва тројица високо професионални, честити војници. (Детаље је испричао пуковник Перхинек, а његову причу битним чињеницама потврђују искази Бејлија и других официра за везу датих на суђењу ђенералу Михаиловићу у лето 1946. у Београду. Његову причу потврђују и неколико порука са терена.) Између положаја Михаиловићевих снага и Берана налазио се град Пријепоље у коме је био њемачки гарнизон са око 1.000 војника. На питање о Пријепољу, у исказу битних официра за везу датом на београдском суђењу каже се:

Једанаести септембар 1943: Одред снага ђенерала Михаиловића, одређен да помогне британским официрима у спровођењу предаје италијанских снага у долини Лима, напао је и освојио Пријепоље које су 9. септембра заузеле јаке њемачке снаге. Њемци су претрпели тешке губитке у људству и оружју, укључујући и моторни транспорт. Без успешног исхода ове акције, британски официри не би били у стању да изврше своја наређења. Према пуковнику Перхинеку, кретање Бејлија и Михаиловићевих војника према Беранима било је споро, јер су ишли пешице а цео план је био угрожен присуством јаких њемачких снага од око 1.000 војника у Пријепољу, 80 километара удаљеном од Берана. Михаиловићеви официри су на брзину мобилисали око 1.500 нередовних припадника Отаџбинске војске из околине и предложили су ноћни напад на немачки гарнизон. Пуковник Бејли је изразио сумњу у остваривост овог плана, али га је убедила самоувереност Михаиловићевих официра. Михаиловићеви локални четници су чекали у заседи до поноћи. Прва фаза напада је требало да онеспособи спољни одбрамбени обруч и стражарска упоришта. Ово је изведено без иједног испаљеног метка, бешумним прикрадањем и вештом употребом ножева. Тада су напали гарнизон. Њемачки магацин муниције је експлодирао. У бици је погинуло око 200 Њемаца, а остали су се дали у бекство.

Четници су задобили велики ратни плен. После једног дана одмора, пуковник Бејли и Михаиловићеви четници, сада моторизовани заплењеном немачком опремом, кренули су ка Беранима, 14. септембра. Перхинек је седео у колима немачког команданта која је возио Бејли када су чули како Би-Би-Си објављује „да су партизани отели Пријепоље од Њемаца“. Перхинек се, крајње запрепашћен, окренуо Бејлију и питао га како је уопште могуће да Би-Би-Си објављује тако нешто. Бејли му је одговорио, болно посрамљен: „Могу Вам рећи само то да ја извештавам о догађајима тачно онако како су се одиграли.“