Поновљени недавни напад и тешко вандалско скрнављење Цркве Пресвете Богородице манастирског комплекса Матејче, задужбине Немањића из 14. века, на обронцима Скопске Црне горе, надомак Куманова, по ко зна који пут актуелизује хроничне проблеме заштите средњовековних немањићких светиња у Северној Македонији. Доцент Филолошко-уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу Јасмина Ћирић указује да то угрожава не само физички интегритет манастира већ и његов историјски, уметнички и духовни значај, преносе Новости.

Упркос чињеници да број регистрованих средњовековних споменика културе у Северној Македонији није прецизно дефинисан у обједињеном регистру, према доступним подацима из досадашњих истраживања регистровано је 707 цркава. Ту нису убележени сви споменици културе, а ни велики број значајних објеката није под одговарајућом заштитом.

Доцент Филолошко-уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу Јасмина Ћирић указала је да се вандалским нападом на Манастир Матејче и срнављењем Цркве Пресвете Богородице доказало да је културно добро под заштитом државе у опасности, трпи различите атаке, а све то у условима, како каже, запуштености и неадекватне заштите.

–Иако припадају византијском културном кругу, веома је важно нагласити да су их градили српски краљеви и властела. Манастир Пресвете Богородице у Матејчу, једна од тих светиња, под заштитом је државе према Закону о заштити културног наслеђа РСМ. Претходни, као и недавни вандалски напад на овај манастир је озбиљно кршење овог закона, као и међународних конвенција које је РСМ ратификовала у циљу заштите културне баштине. На основу тих законских одредби је јасно да недавни вандалски чин угрожава не само физички интегритет манастира Пресвете Богородице у Матејчу, већ и његов историјски, уметнички и духовни значај. Све то указује на озбиљну потребу правне заштите и примену одлучних мера за очување овог културног блага, истакла је Ћирићева.

Она је нагласила и да је, уз Матејче, проблематично и стање фресака у задужбини краља Милутина у Старом Нагоричину.

-Веома су угрожене фреске у задужбини властелинке Данице и њених синова Дмитра и Бојка, у Цркви Светог Николе у Љуботену у скопској општини Бутел. На северном зиду су портрети краља Душана, краљице Јелене и њиховог сина Уроша. Фреске у целој цркви би требало очистити адекватно, јер су већ попримиле окераст подтон. Осим тога, главна манастирска црква Светог Атанасија Александријског и Светог кнеза Лазара Српског, познатија и као Нова Лазарица, у манастиру Лешак, подигнута је од 1924. до 1934, а фрескописана је 1936. Албански терористи су је минирали и уништили 21. августа 2001, а обновљена је четири године касније донацијама ЕУ. Од тада је, међутим, храм посвећен само Светом Атанасију, а име кнеза Лазара се ни не помиње. Штавише, на Википедији на македонском језику пише да се пре рушења, на улазном порталу, уз Светог Атанасија налазила безимена фреска. Култ кнеза Лазара претрпео је својеврсно брисање меморије, указала је Ћирићева.

Она је навела и да светиње не морају нужно да буду скрнављене физички, али да су запуштене и да неретко то прати и свесно замагљивање трагова ктитора.

–Упркос многим изворима првог реда у повељама краља Милутина, нарочито повељама краља и цара Душана, затим ктиторским натписима на фрескама и порталима који указују на Србе градитеље задужбина, често се о црквама 14. века у РСМ говори кроз призму византијско-ромејског наратива. То је још један пример замагљивања комплексности историјске истине и својеврсног порицања српског доприноса културној баштини која је сачувана у РСМ. Овакви наративи нарушавају аутентичност и комплексност историјског контекста, посебно ако говоримо о 14. веку и времену када су српски краљеви и властела подизали задужбине на територији данашње Македоније. Ми се данас суочавамо са феноменом да случајни посетилац у Охриду, или неком другом граду у РСМ где постоје сачуване српске задужбине, једноставно неће успети да пронађе адекватне податке на лицу места, истакла је она.

Ћирићева је подсетила да је необорива чињеница да је изградњом цркава управо жеља владара или ктитора била да храмови буду даровани или Хиландару или хиландарском пиргу Хрусија.

–Територијално гледано, већина храмова у РСМ, ако су обновљени у њихово време или их је изградио неки српски властелин, јесу метоси Хиландара. Тако је властелин Карба сам својим рукама изградио Цркву Свете Петке на Брегалници 1334, а са виноградом, њивама и ливадама поклонио ју је Хиландару краљ Душан. Ми не знамо, на пример, ко је властелинка Боришица која је подигла Богородичину цркву повише Скопља 1303, али знамо да је тај храм припадао хиландарском пиргу Хрусија. Љуботен, задужбина властелинке Данице са синовима Дмитром, господаром Звечана, и Бојком, господаром Матке. Ту је и црква Светог Ђорђа – Полошко, задужбина властелинка Јована Драгушина, брата од тетке цара Душана. Драгушин је насликан у цркви, а изнад њега је и портрет цара Душана са царицом Јеленом. Црква Светог Стефана у селу Конче задужбина је великог војводе Николе Стањевића, а и она је дарована Хиландару. Потврда тога је чувена представа на западној страни североисточног ступца уз олтарску преграду где је Богородица Страсна једина сачувана са епитетом Хиландарина. И, наравно, Црква Светог Николе у Псачи, задужбина властелина Влатка са кнезом Паскачем, објаснила је Ћирићева.