Станковић гради књигу као мозаик чињеница и емоција, ослањајући се на до сада недоступну грађу из Музеја Николе Тесле у Београду. Писма, фотографије и лични записи не служе само као доказни материјал, већ као сведочанства једног унутрашњег света човека који је, и у тренуцима највеће научне славе, носио јасну свест о свом пореклу.

Управо у тим редовима, често кратким и непосредним, стоји и она реченица која одзвања кроз целу књигу: „Србин сам.“

Аутор не крије свој приступ: њега, како сам каже, не занима политичка коректност, већ истина. Тај став даје књизи тон који није ни хладан ни академски дистанциран, већ жив. Станковић отвара теме које су деценијама биле потискиване или релативизоване, укључујући и покушаје да се Теслино порекло преобликује у складу с различитим националним интерпретацијама. Насупрот томе, он инсистира на документу као коначном сведоку.

Професор Милош Ковић о овој књизи каже да она целим својим садржајем јесте књига о највећем научнику, али и прича о историјском искуству српског народа, посебно на простору данашње Хрватске. Како истиче професор Ковић, ово дело је и сведочанство о страдању – о времену геноцида у НДХ и судбини породице Тесла, која је била део тог трагичног историјског тока.

Тако се пред читаоцем отвара двострука перспектива: с једне стране, Тесла као научник чији ум превазилази границе и време; с друге, Тесла као човек дубоко укорењен у своје порекло, у народ и историју која га није заобишла. Управо у том сударању универзалног и личног лежи снага ове књиге.

У самој књизи описани су бројни, до сада непознати, детаљи из живота српског генија, о његовом односу са Михаилом Пупином, симпатијама према Карађорђевићима и Југословенској војсци у отаџбини, али и дубоки православни корени у његовој породици.

(Александар Стојановић, Компасинфо)