На празник Светих мученика Кирика и Јулите и на дан када наша Света Црква молитвено прославља Свете новомученике величке и горњеполимске, у понедељак 28. јула 2025. године, Света Архијерејска Литургија служена је, у храму Светих Кирика и Јулите, у Велици, код Плава. 

Литургију су служили: Његово Високопреосвештенство Митрополит будимљанско-никшићки Г. Методије и Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски Г. Јован уз саслужење више свештенослужитеља.

У литургијском сабрању молитвено је учествовао вјерни народ Велике и околних подчакорских села, у којима су припадници Скендербег и Принц Еуген дивизија, 28. јула 1944. године, на свиреп начин, убили преко 500 нејачи – жена, дјеце, стараца и осталог ненаоружаног становништва. 

У сјећање на њихово мучеништво, у Велици – најстрадалнијем мјесту у Горњем Полимљу, подигнута је црква Светих Кирика и Јулите, коју су 2001. године освештали блаженопочивши Митрополит Амфилохије и тадашњи Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. 

Сваке године, на овај дан, служи се света Литургија и помињу све горњеполимске жртве, страдале од наци-фашиста током Другог свјетског рата, а Свети архијерејски сабор је 2017. године, лику Светих новомученика српских прибројао жртве из Велике и Горње Ржанице, пострадале 28. јула 1944. године, придруживши им и 28 дјеце, уморених глађу у плавском затвору 1941. године. 

Након читања светог Јеванђеља, литургијском проповједи обратио се Преосвећени Епископ Јован.

Поздравио је Владику и заблагодарио Господу на благослову да се саберу данас овдје у заједничкој молитви, и што их је сабрао Митрополит будимљанско-никшићки Методије. Посебну радост сабрању у Велици, по ријечима Владике Јована, даје присуство дјеце, која се ту играју, причају, и то је, сматра он, показатељ васкрсења овог мјеста. Епископ пакрачко-славонски Г. Јован је подсјетио да је 2022. године, поводом прослављања Светих новомученика величких и горњеполимских, из Јасеновца донијет крст, који је тада постављен на плато испред цркве да би на овом светом мјесту био са Величким, горњержаничким и полимским мученицима, да укрепљују народ који се овдје окупља. Тај крст, поручио је Епископ Јован, симболизује Христово васкрсење, зато Христов лик на њему, поред израза туге, има, због васкрсења, и израз радости. 

Након Литургије, одслужен је помен војницима из битака на Кошарама, у којима је живот дало 108 српских јунака.

Освештан је и преломљен славски колач и благосиљано жито. 

Сабраном вјерном народу, гостима скупа, поштоваоцима страдалне и крсто-васкрсне Велике и других горње-полимских мјеста, који се, сваке године, на овај дан, сабирају у знак сјећања на пострадале житеље овог краја, обратио се Високопреосвећени Митрополит Методије, поздрављајући ријечима добродошлице Владику Јована.

„Драги Владико, брате и саслужитељу Јоване, Епископе славонски и пакрачки и јасеновачки, који си дошао овдје, као и сваке године што долазиш, годинама уназад, а и долазићеш јер си овдје свој и на своме мјесту, међу својима и који дијелиш тугу с нама данас, али си нам донио радост васкрсења са поља јасеновачких, гробних, крсто-васкрслих.

Драга браћо и сестре, дјецо Божја, народни прваци који сте се овдје окупили и дошли да се, још једном, заједнички Богу помолимо, да се опоменемо пророчких ријечи и почетка Јеванђеља, које је почело са покајањем и позивом на покајање, јер све ово што нам се дешава, не само кроз историју, него и данас, јер је и данас у Црној Гори проглашен дан жалости, не због једне жалости, него због низа трагедија које се свакодневно на нашем простору дешавају, па да се опоменемо покајања и позива на покајање, преумљења и промјене живота свога, угледања на оне свете, јеванђелске врлине које су његовали и нама у аманет предали преци наши, стари наши, који су се у томе укоријенили, утврдили и своју вјеру сачували, а тиме опроштај за гријехе своје од Господа добили и душу своју спасили“.

„Нека данашњи Велички, Горњеполимски и горњержанички мученици заједно са Пивским, Долским и свим мученицима, и Јасеновачким и свим српским мученицима и новомученицима да, молитвама њиховим, Господ да снаге и разума, покајања, благодати Божје да се сабирамо и да свако своје сабрање овако почињемо – молитвом, литургијом, да пришавши Богу љубави, на овом литургијском сабрању, никад не заборавимо наше и своје назначење које нам је Бог дао, да је Бог све из љубави своје створио, не да се мучимо и да овако ноге ломимо по својим јамама и рупама у које упадамо, и због својих грехова и укупно због грехова овога свијета и палог стања земље, која у злу лежи; да нас Господ учврсти, да се заједнички једни с другима сјединимо у љубави, праштању и милосрђу, јер не знам шта још треба да се догоди нашем народу што нам се већ није догодило, а да се призовемо у памет и да знамо да не постоји други пут и други начин, не постоји друго рјешење и избављење из гријеха, мука, патњи осим присаједињења са Господом“, бесједио је Његово Високопреосвештенство.

По његовим ријечима, свако одбијање Њега и Његовог присуства, помињања Његовог имена, чиме се Он оприсутњује, одбацује се и презире она љубав због које се оваплотио Господ и дошао на земљу.

„И овдје, данас, са нама је присутан, не само онда у историји, када је у својој личности да би спасио творевину и род људски, а кроз род људски човјека, цјелокупну творевину, сјединио се и узео на себе човјечанску природу, јер се само тако она може спасити у јединству са Богом. А онда, одбацивањем тога кроз наше животе и неприсаједињавањем са Њим и Његовим ликом, не живећи по Његовим заповјестима и по Јеванђељу, не молећи се и не ићи на свете Литургије и тако своје саборе које имамо племенске, братске, породичне, не учвршћујемо тим небеским сабором и тако сваку нашу заједницу и однос који имамо не освештавамо онда смо пропали, ако то не урадимо. Ово пропадање које нам се дешава је само од отуђења од светиње. У оној мјери, у којој се будемо враћали и будемо свјесни светиње и пута којим треба да идемо и нашег палог стања, осјећаћемо благодат Божју и Његову близину, а онда ћемо кроз то осјећање Његовог присуства бити свјесни и својих палих стања и грјехова“.

„Јасан знак Божјег присуства је покајање, смирење и скрушеност срца, а јасан знак да Он није ту јесте охолост срца, мржња, злопамћење, оговарање, сплеткарење и сви остали други гријеси, непочинства која кроз отпадништво од Бога долазе. Мрак је одсуство свјетлости. Ако нема свјетлости у нашим душама због којих се овдје сабирамо, због којих нам је дошао Владика Јован да нам пренесе свјетлост са највеће планине српског народа, страдалне планине лешева српских мученика, да нам пренесе благослов и радост васкрсења са гробних поља јасеновачих и Доње Градине и Млаке и свих мјеста које он походи, које кади, Литургију служи, приноси дарове бескрвне Богу љубави, Светој Тројици да се смилује на нас, да нас погледа и да нас управи на пут спасења. Кад се сабирамо на светој Литургији није важно само доћи да се упишемо да смо тај дан присутвовали, треба се трудити да се у њој учествује, јер ћемо тако још већи промашај доживјети ако дођемо, а нас се ништа не косне због тог доласка и мјеста на које смо дошли, због тог највећег догађаја, који је већи од догађаја стварања свијета, јер се овдје претварају и претворили су се хљеб и вино у тијело и крв Христову“, поучавао је Високопреосвећени Митрополит Методије, поручивши на крају свог архипастирског слова:

„Бог вас благословио, све нас овдје сабране и оне који нису могли да дођу, дао Бог у напредак и овим људима који су остали овдје да живе, њиховим породицама, њиховом потомству, свима вама редом. Да нас Господ благослови и мученици велички, да нас закриле својим молитвама и сачувају да издржимо на овом нимало лаком путу којим гредимо, Христовом крсно-васкрсном путу страдања, али радости оне истинске, праве не спољашње, површне еуфорије и неке среће земаљске, него истинске радости, јединства, живота у јединству са Богом. Живјели, Бог вас благословио. Хвала нашим домаћинима који су све припремили да нас дочекају као и сваке године што се труде, сваки од братстава појединачно који преузму славу. Хвала овом дивном хору из Никшића који овим анђелским гласовима уљепша ову свету Литургију и свима вама који смо се заједно овдје Богу молили да постанемо, макар, мало бољи него што смо то до сад били, да будемо налик нашим дивним, племенитим витезовима Духа светим прецима. Хвала, још једном, Владики Јовану, нека га Господ благослови и цијелу његову Епархију и народ тамо, који страда и остаје упорно, без обзира на зло које се десило и које се дешава и притиске које тамо трпе, а живе на својој земљи, гдје су им преци живјели. Цијели српски народ се креће у том прстену све од Далмације, и Славоније, и Србије, и Војводине, и Косова, и Црне Горе, и Херцеговине у истом кругу, све су то наше земље гдје ту вјековима живимо, Богу се молимо, страдамо, рађамо се и умиремо за Крст часни и слободу златну“. 

У наставку је уприличен културно-умјетнички програм и трпеза љубави, чији домаћин је била породица Радуловић. 

извор: епархија будимљанско никшићка