Иван Милутиновић (Стијена Пиперска, код Подгорице, 27. септембар 1901 — Вишњица, код Београда, 23. октобар 1944) био је југословенски комунистички револуционар, члан руководства Комунистичке партије Југославије, учесник Народноослободилачке борбе, генерал лајтнант и народни херој Југославије.
Октобра 1944. је боравио у ослобођеном Банату. Након ослобођења Београда, 23. октобра је из Петровграда отишао у Панчево, где се укрцао на један шлеп и кренуо ка Београду. Према званичној верзији Титовог режима, на Дунаву, у близини Вишњице, шлеп је наишао на заосталу немачку мину, након чега је потонуо. Том приликом, од експлозије и утапања страдало је укупно седморо лица, међу којима и Иван Милутиновић.
По незваничној верзији коју је деведесетих година, за време Милошевићевог режима, објављивао државни лист “Политика” генерал Милутиновић је преживео експлозију, али су га тобожњи “спасиоци” – Титове наручене убице умлатили веслима по глави и усмртили га док је покушавао да се спаси из реке. Убиство је извршено јер се Милутиновић није слагао са Титом и Крајачићем, а по “старом добром” стаљинистичком обичају убиство свог саборца је заташкавано свечаном сахраном свог саборца и пропагандним слављењем тог несрећника.
Првобитно је био сахрањен у Алеји народних хероја на Новом гробљу, а 1948. године је пренет и сахрањен у Гробницу народних хероја на Калемегдану. За народног хероја је проглашен 6. јула 1945. године. Од 1949. до 1992. град Беране у Црној Гори носио је у његову част назив Иванград.
Истог дана када су пронађени, посмртни остаци Ивана Милутиновића су 12. новембра 1944. године пренети у Београд и изложени у Ратничком дому (касније Дом ЈНА). Тог и наредног дана, многи Београђани су у мимоходу пролазили поред његовог одра и одавали му последњу почаст. Сахрана је обаљена сутрадан 13. новембра. Око улаза у Ратнички дом су била распоређена два батаљона припадника Народноослободилачке војске Југославије, а испред улаза се налазила војна музика, док је велика маса
народа стајала на тротоару испред дома.
У сали Ратничког дома, поред одра прекривеног југословенском заставом, налазили су чланови Иванове породице — супруга Милица, браћа Тодор и Василије, као и његови ратни другови — чланови Врховног штаба: генерал-лајтнанти Александар Ранковић, Милован Ђилас, Сретен Жујовић, Арсо Јовановић, Пеко Дапчевић, Коча Поповић и Саво Оровић; генерал-мајори Светозар Вукмановић Темпо, Раде Хамовић и Љубодраг Ђурић; чланови Председништва АСНО Србије, на челу са Синишом Станковићем. Ту су се налазиле и бројне делегације. Делегацију Црвене армије представљали су генерал-лајтнант Николај Корњејев и генерал-мајор Кисељев, а Владу Бугарске министар Добри Терпешев и генерал-мајор Благоје Иванов. Присуствовали су и чланови Војне мисије САД и Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске.
извор: фејсбук И.К
