„Вук на овцу своје право има, ка тирјанин на слаба човјека, Ал’ тирјанству стати ногом заврат, довести га познанију права, то је људска дужност најсветија“ (Његош)
Уочи годишњице гранатирања Старог града Дубровника 6. 12 1991. године, Акција за људска права, Тее Горјанц Прелевић представила је у Подгорици антиратну књигу „Сјећања на рат – опсада Дубровника 1991-1992”, у којој су, како је наведено,“ сабрана, како сјећања војника из Црне Горе, који су нападали дубровачко подручје, тако и жртава – становника и бранилаца тог града“.
Уредници те књиге су Теа Горјанц-Прелевић и њен потрчко Петар Пејаковић, позоришни режисер, оснивач Драмског студија Празан простор.
У знак сјећања на младе војнике ЈНА из 3. батаљона Требињске бригаде: Јожефа Месароша, Салајдина Ризванија, Нинослава Благојевића, Божа Дивљана и Мирослав Тасовца, који су погинули тог 6. децембра 1991. код утврђења Империјал на Срђу, истичем да су их усмртиле гарнате дубровачких бранитеља испаљене из тог Старог града и са других локација.
Дајем на знање Горјанц Прелевић, тродеценијској сарадници страних амбасада и обавјештајних служби, хрватског државног тужилаштва и Хашког трибунала, препознатљивој по кривотворењу истине о дешавањима у Хрватској током оружане сецесије из СФРЈ, да у поменутом 3. батаљону није било ни једног војника из Црне Горе.
Незасита профитерка на рачун ратних жртава и њихових породица започела је причу неистином да су млади људи широм Црне Горе „окупљени у антиратном покрету“ почетком деведесетих дигли глас против рата и упозорила да „због окружења, какво је тренутно“, нема одмора јер постоје они који би се опет опредијелили за рат, те да “и данас имамо тзв. ратне предузетнике, какви су постојали и 90-их година”
„Имамо обавезу и данас да реагујемо на исте матрице, на исту промоцију агресивног национализма, која креће од Додика и Вучића, до ових наших Вранеша и Kовачевића, који призивају нове ратове“, истакла је србомрзитељка Горјанц Прелевић и додала да је важно „да Црна Гора призна и јасно каже какву је улогу имала у нападу на Дубровник“.
Подржао је Петар Пејаковић, аутор позоришне представе „Смрт у Дубровнику“, која је проглашена најбољом на овогодишњим Марулићевим данима у Сплиту, граду чувеном по снимку дављења војника ЈНА из Македоније на тенку приликом протеста ХДЗ против ЈНА 6. маја 1991, по монструозном мучилшту Лора, у коме су страдали црногорски резервисти заробљени у БиХ, по подигнутом споменику мучитељима Лоре и трајућем усташком дивљању и насиљу над Србима.
Пејаковић, сплитски шампион у режији најавио је да ће направити филм о некадашњем ратном команданту Војнопоморског сектора Бока контраадмиралу Крсту Ђуровићу који је, наводно, одбио наређење да бомбардује Дубровник и погинуо под сумњивим околностима почетком октобра 1991, што упућује на нови фалсификат по узору на контраадмирала Владимира Баровића.
Маша Божовић, глумица у представи „Смрт у Дубронику“ у стилу „тужи млада за срце уједа“ пожалила се да у Никшићу и већини црногорских градова не могу извести ову представу за шта су, како рече, криви градоначелници и директори позоришта.
Нећу трошити ријечи на мировњачке поруке дезертера Петра Вучељића из Котора и хрватског новинара Луке Браила о наводом људском бешчашћу ратних новинара пчетком деведесетих из Црне Горе, као и на друге јунаке књиге, већином фанове Марка Перковића Томпсона, како би остало простора говорницима из публике: Небојши Вучинићу, Жарку Ракчевићу, Шербу Растодеру, Раду Радоману, Златку Богоју и Марку Угрину.
Небојша Вучинић, професор међународног права на услузи Теи Горјанц Прелевић, исказао је бојазан да су „деструктивне политике преузеле примат на јавној сцени“ и да је „друга страна створила један пропагандни конструкт који сваки дан све више и више активира – да се бранила Југославија, што је ван сваке памети. Али пазите, то је пропаганда која пролази. Мислим да се недовољно користе двије пресуде Хашког трибунала. Пресуда против Стругара и пресуда против Јокића у којима се помиње удружени злочиначки подухват.То пише у великом броју пресуда, али су ове двије за нас веома релевантне за разбијање овог пропагандног конструкта“, нагласио је Вучинић, алијас Хашки.
Жарко Ракчевић, један од лидера антиратног покрета деведесетих, оснивач Уједињене реформске акције и Социјалдемократске партије Црне Горе, казао је да је прије 34 године било тешко бити на другој страни. јер је тада „марширао клерофашизам“ и да треба учинити све да се заустави поновна клерофашизација друштва. Некадашњи поколоник политике Анте Марковића изгледа да је заборавио да је тај хрватски „миротворац“ као предсједник Савезног извршног вијћа СФРЈ, неовлашћено и супротно изричитој вољи руководства Србије и Црне Горе, наредио војни обрачун ЈНА са Територијалном одбраном Словеније (27.6 -6.7. 1991.) и послао у Словенију 1990 војника ЈНА без бојеве муниције чији се број поклапа са годином доношења Устава Републике Хрватске.
Шербо Растодер, историчар специјалиста за фалсификате, казао је да у школи није могуће учити о походу на Дубровник, јер је црногорска власт тражила да у уџбеницима другачије пише. Истакао је да је због тога забрањен уџбеник историје за четврти разред гимназије , гдје је био коаутор, што је ноторна лаж јер је, на моју иницијативу испред Удружења бораца ратова од 1990. године, тај уџбеник уклоњен из наставе зато што је у њему била лаж да је у случају ратног злочина над црногорским резервистима у сплитском логору Лора у априлу 1990, у Хрватској донесена правоснажна пресуда којом су починиоци, хрватски држављани, осуђени на затворске казне. Осим тога грубе неистине у том уџбенику били су и наводи о неким убиствима у случају наводног ратног злочина у Буковици.
Раде Радоман из Бара, бивши командант батаљона ЈНА, свједочио је да су се он и блиски му официри обраћали државном и војном руководству и тражили одговоре на питања ко је извршио ратну мобилизацију, гдје иду и против кога ратују, на шта нијесу добили одговор.Оно што пак није поменуо је да је у Бару почетком деведесетих био хрватски шпијунски центар те да је он у ноћи 1/2 октобар 1991. године одбио наређење да његова јединица крене у помоћ резервистима 3. чете 1. батаљона 10. црногорске бригаде који су тога дана упали и масакрирани у засједи дубровачких ЗНГ у Чепикућама при чему је убијено 7 резервиста и дупло више рањено од којих су неки те ноћи преминули.
Марко Угрин, из Хрватског националног вијећа, казао је да је срамна одлука которских власти да базен у Шкаљарима назову по Зорану Гопчевићу и критиковао транспарент хрватских навијача на фудбалској утакмици у Подгорици због натписа „Нема опроста“.
Златко Багоје, хрватски бранитељ, који је као ратни заробљеник био приведен у Сабирни центар ЈНА у Морињу, због истог натписа назвао је сународнике навијаче срамотницима. Поред осталог, то свједочи да је транспарент црногорских навијача у Загребу „Са Ловћена вила кличе опрости нам Дубровниче“ политички пројекат јавног извињења Црне Горе због наводне ратне кривице Републици Хрватској која би то, ова држава настала на ратним злочинима и етничком чишћењу српског народа, прихватила уз бројне захтјеве Црној Гори који су актуелни. Но десио се пропуст па је на транспаренту хрватских навијача у Подгорици, који је почињао са „Из Дубровника чују се вици“, послије вулгарног дијела текста намијењеног „четницима“ услиједило „Нема опроста“ што је за црногорско – хрватске политичке пројектанте неопростиво јер су оно намијењено четницима конзумирали они.
Циљ представљања антицрногорске књиге, зборника свједочења фанова Марка Перковића Томпсона Сјећања на рат – Опсада Дубровника 1991-1992“ је исти. Утјерати Црној Гори ратну кривицу, учинити је анти срском, потчинити је Републици Хрватској и експлоатисати.Ћутање црногорског државног врха не охрабрује.
Послије свега: Док сам ово писао назвао ме је један пријатељ и казао ми да су се прије неки дан са дубровачког радија чули вици да ће Црна Гора морињским логорашима исплатити 17 милиона одштете. Уз то баш паше спомен-плоча у Морињу па је због тога, сва је (не)прилика, чува црногорско-натовска војска. Остаје још само да се званична Црна Гора извини хрватским бранитељима, који су једно вријеме били у Саборном центру ЈНА у Морињу, што су нас у оружаној побуни почетком деведесетих рањавали и убијали.
Радан Николић, предсједник Удружења бораца ратова од 90-тих
