Овај свеобухватни преглед, заснован искључиво на приложеним сведочењима и историјским наводима, разоткрива дубину и суровост комунистичког терора у Србији, персонификованог у ликовима Слободана Пенезића Крцуна и Александра Ранковића Леке.
Они нису били само извршиоци, већ архитекти системског уништења и злочина који су нашу земљу гурнули у „понор“.
Трагедија српског народа после 1944. године, како се наводи, има један од кључних разлога у „дебелом мртвацу Брозу“, али тај крволок не би постојао без својих „измећара пореклом Срба“, међу којима су Крцун и Ранковић заузели најмрачнија места, одговорни за убиство ко зна колико српских родољуба и завијање ко зна колико српских кућа у црно.
I. СЛОБОДАН ПЕНЕЗИЋ КРЦУН: МОНСТРУМ И ДИРЕКТНИ ЗЛИКОВАЦ
Слободан Пенезић Крцун је представљен као „звер у људском облику“ и „људска наказа“ чија је појава подсећала на „косу смрти“. Његова улога шефа Удбе за Србију, министра унутрашњих послова и председника владе Србије била је обележена патолошком суровошћу и директним извршавањем смртних казни без суђења.
1. Језиво Сведочење из Истражног Затвора (Децембар 1944)
Најстрашнији доказ Крцуновог монструозног лика даје сведочење краљевског официра Милана Л. Рајића, који је у сабласној полутами тамнице лично доживео његов „наступ правог беснила“:
* Претње Смрћу: Долазећи са пратњом, Крцун је, са „испијеним туберкулозним лицем“ и очима које су „змијски севале“, јасно рекао затвореницима: „Довели смо вас да вас побијемо и ја ћу вас побити све до једнога, зато сам и дошао.“ Истрага и саслушавања су тиме проглашени за „најобичнију комедију, најгрубљу лаж“.
* Садистичко Убиство Мајора Николића: Након што је мајор Стеван Николић, стасит и отмен краљев официр, потврдио свој чин, Крцун је добио „наступ правог беснила“. Извукао је пиштољ, ухватио га за цев и почео да га „нагло удара преко лица, преко чела“, док је крв линула. Затим је наредио да га вежу лисицама и као „најкрволочнија дивља звер“ га је почео давити рукама, сикћући и урлајући: „Рукама ћу да те задавим, крви ћу да ти се напијем, под мојим рукама мораш да издахнеш и мртвима да причаш ко је Слободан Пенезић.“
* Егзекуција без Пресуде: Мајор, који је издисао, одвучен је „поред канте за ђубре“. Касније су се чули пуцњи из пиштоља – преко двадесет, а младић који је чистио канцеларије потврдио је да је Крцун лично побио све одведене, разневши им лобање са по неколико метака.
* Злокобно Наређење: Пре одласка, Пенезић је својој пратњи наредио: „Овако са овим злочинцима мора да се поступа, то мора у најкраћем времену све да се истреби. Никаквих обзира и никакве милости не смете имати према њима, то вам ја наређујем.“
2. Мучење Српских Свештеника –
.
Превазилажење Зулума
Пример мучења проте Добре Поповића показује да је Крцунова суровост превазишла и „турски зулум и харач“. Свештеник је изазвао „додатни презир“ јер је причестио Дражу Михаиловића.
* Гестапо/НКВД Методе: Крцун је лично позвао подофицира ОЗНЕ, Стевана Средојевића, и наредио му: „Знаш ли методе Гестапоа? А знаш ли шта ради НКВД? Сабери једно и друго! Узми тројицу да ти помогну и на посао!“
* Незапамћено Мучење: Јаукање старца разбудило је цео комшилук. Током читаве ноћи провлачили су му усијане пушчане шипке кроз бутине обе ноге, при чему је месо цврчало као на роштиљу. Када је старац падао у несвест, Крцун му је скинуо знојаве чарапе и уз громогласни смех му их набио у уста. Овај случај, као и сипање воде кроз нос, је симбол најтежег времена по Српску православну цркву.
3. Судбина и Казна
Наводи се да је Крцун, пошто је осећао грижу савести и почео да прича превише, ликвидиран по Брозовом наређењу у добро познатој комунистичкој инсценацији саобраћајне несреће. Његовим убиством, сматра се, стигла га је Божја казна за „бескрајни низ Пенезићевих злочина“.
II. АЛЕКСАНДАР РАНКОВИЋ ЛЕКА: ТВОРАЦ РЕВОЛУЦИОНАРНЕ НЕПРАВДЕ
Александар Ранковић, „Друг Марко“, описан је као слугерања и један од главних твораца револуционарне правде, са рукама „крвавим до лаката“. Као зачетник стаљинистичких чистки и творац ОЗНЕ, а касније УДБе, он је успоставио систем који је омогућио терор.
1. Злочини у Ужичкој Републици и Убиство Живојина Павловића
Као челни човек „Одељења за борбу против пете колоне Ужичке Републике“, Ранковић је био директно одговоран за ликвидацију иследника и писца Живојина Павловића.
* Издајник Због Истине: Павловић је „грех“ починио објављивањем књиге „Биланс совјетског термидора“, у којој је храбро разоткрио обим и страхоте Стаљинових чистки (око 500 до 600 хиљада чланова КПСС), укључујући стрељања државника, официра и дипломата.
* Ранковићева Пресуда: Ранковић, заједно са Титом и Крцуном, кумовао је да Павловић изгуби своју „једину главу“. Након седам дана пребијања и мучења од стране Ранковићевих потчињених, стрељан је иако до последњег даха није признао да је издајник, борећи се до краја.
* Убиства Хероја и Угледних Срба: Под Ранковићевом командом убијени су у ужичкој болници ужички парох Милан Пашић (који је умро од батина), Милан Љубојевић (носилац Карађорђеве звезде из Првог светског рата), и ненадмашни Михаило Миловановић (академски сликар, ратни сликар Врховне команде српске војске).
2. Системски Покољ у Београду и Србији
Ранковићева ОЗНА спровела је масовне егзекуције, након што је сам Крцун био шеф ОЗНЕ за Београд у октобру 1944.
* Титова Директива: Комунисти су Србију третирали као „земљу коју смо окупирали“. Тито је јавно рекао да се Србија „нема чему да се нада“ и да „неће бити милости“.
* Говор Мржње: Ранковић је на митингу у Обреновцу (19. октобра 1945.) јавно тражио: „Треба развијати и гајити мржњу према сваком непријатељу…“
* Број Жртава: Према подацима америчког министарства војске, комунисти су у Београду стрељали „између 13.000 и 30.000 људи“. Један начелник ОЗНЕ изјавио је да су само у његовом кварту ликвидирали 800-900 људи. Београд је имао 16 квартова.
* Наређење за Ликвидацију: Шефови ОЗНЕ су на спискове ухапшених „уписивали само две речи: Бањица или стрељати“. Трешњић је писао да је „План био да се побије што више сарадника окупатора и непријатеља револуције. То је обављено успешно.“
* Масовне Гробнице: Иза њих су остале десетине масовних гробница, укључујући Белимарковића воћњак на Бањици (где су јаме пуњене лешевима) и ров изнад Авалског друма.
3. Кукавичлук и Хипокризија
Након Брионског пленума, Ранковић је „кукавички подвио и главу и реп, и одступио“, доказујући да у њему нема ништа херојског. Његово понашање је стављено у контраст са његовим ранијим учешћем у чистки против Благоја Нешковића 1952. године (због „превише србовања“), показујући да је на крају и сам постао жртва партијске чистке.
III. ДУБИНА ЗЛОЧИНА: „ЛИКВИДАЦИЈА БАНДИ“
Окупљене информације откривају да је циљ комуниста био потпуна елиминација сваког неистомишљеника.
1. Зверства КНОЈ-а и Партизанске Тројке
Поред ОЗНЕ, за уништење „народних непријатеља“ основан је КНОЈ („Корпус народне одбране Југославије“), који је добио наређење да ликвидира све „антинародне банде“, па чак и оне који се само „пасивно држе“.
* Наређење Врховног штаба (14. II 1942): „Морате обавезно стрељати све оне који су потпомагали четнике и били наклоњени њима. Исто тако рашчистите с лабавим и колебљивим елементима. При свему томе морате бити потпуно енергични и без сваког милосрђа…“ Ово наређење је суштина злочиначке идеологије.
* Злочини у Младеновцу и Околини: У селима је партизански терор био директан и окрутан. Људи су убијани јер су били Солунци, сеоски деловође, председници села, или само зато што им је син или стриц био у четницима (Вуковић Миодраг, Шепшин).
* Ритуално Убиство: Најстравичнији примери укључују комадање Александра Лесе Вуковића секирама на пању под Варовницама, и драње главе Зеке Колара, обешеног за ноге о дрво у Јагњилу.
2. Одузимање Имовине и Моралних Вредности
Поред убистава, спроведена је и пљачка:
* Пљачка: У Ужичкој Републици, Ранковићеви потчињени су пљачкали државне паре и имовину, а затим прешли на заплену новца, робе и стоке од приватних трговаца и имућнијих грађана.
* Неморал: Наводи се да је под покровитељством Ранковићевог одељења у Ужичкој Републици постојао и „Институт слободне љубави и разоноде сваке врсте“, што говори о континуитету комунистичког менталитета, безвлашћа и неморала.
* Ранковићева Вила: Чињеница да се Ранковићева вила на Златибору враћа старим власницима кроз реституцију, јер је национализована због његових „апетита“, док челници РТС-а настављају да је незаконито користе, показује страшан пркос и неморал који траје до данас.
ЗАКЉУЧАК:
Слободан Пенезић Крцун и Александар Ранковић Лека представљају два лица истог зла: Крцун као немилосрдни патолошки џелат који је директно давио и стрељао жртве, и Ранковић као хладнокрвни идеолог и организатор системског терора (ОЗНА/УДБА) над Србима, све под Титовом директивом да се Србија третира као окупирана земља.
Они су побили на хиљаде српских родољуба, официра, свештеника и угледних домаћина, уништавајући тако елиту и темеље друштва. Памћење њихових жртава и подизање споменика на местима страдања је дуг и предуслов да би се народ „мрднуо из овог понора“ у коме се нашао.
