Никада се не сме заборавити Крагујевац и 21. октобар 1941. године.
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака у једном дану…
Шта се заправо тада догодило?
Током лета 1941. године, избија свеопшти устанак четника Југословенске војске, којима су се прикључили и Титови партизани, у немачкој окупационој зони, на подручју Шумадије, Подриња и Поморавља. Четници Драже Михаиловића су у том периоду редом ослобађали градове Лозницу 31. августа, Богатић 1. септембра, Крупањ 1. септембра, Бању Ковиљачу 6. септембра, Горњи Милановац, 29. септембра и Чачак, 1. октобра. Касније су пали и Пожега и Ужице, а напад на Краљево се завршио неуспехом због издаје партизана и отпочињања грађанског рата.
Услед устаничких операција, на захтев лично Адолфа Хитлера, немачка окупациона команда на подручју Србије уводи најстрашнији окупациони режим у Европи. По том систему, осмишљеном у циљу кажњавања непослушног српског народа, као и сузбијања устанака, установљена је следећа одмазда—за живот једног немачког војника, имало се стрељати 100 српских цивила, а за сваког рањеног, стрељало се 50 Срба.
Нигде није била тежа окупација у Европи од оне у Србији. Тако у Србији отпочињу масовна стрељања српских цивила, између којих се по броју убијених издвајају масакри Срба најпре у Драгинцу (Мачви и Поцерини), Краљеву, па затим и у Крагујевцу. Стрељање у Крагујевцу изведено је конкретно у знак одмазде за напад на немачку моторизовану колону на Думачи, на путу Крагујевац—Горњи Милановац, коју су 16. октобра 1941. године, заједнички извели припадници равногорског и партизанског покрета. То је време сталних борби између устаника и Немаца, посебно на путу за Горњи Милановац који су Немци два пута спалили и из кога су изводили цивиле као таоце. Да будемо прецизнији, четници су напали и онеспособили немачку војну колону која је кренула ка Горњем Милановцу док су партизани након завршене акције додатно унаказили немачке лешеве што је допринело тежини ситуације. У тој акцији убијено је (и касније масакрирано) десет, а рањено 27 немачких војника.
По немачкој рачуници, као одмазду за то дело требало је убити 2.350 српских цивила. Убијено је укупно 2.796 лица, од ког броја је око 300 крагујевачких ученика и петнаесторо деце старости између 8 и 15 година.
Наредбу о стрељању у Крагујевцу донео је командант 749. пука немачке војске, чије је седиште било у Краљеву, мајор Ото Деш, а наредбу је проследио команданту 724. пука у Крагујевцу мајору Паулу Кенигу. Злочин су извршиле јединице I батаљона 724. пешадијског пука и III батаљона 749. пешадијског пука немачког Вермахта.
Иако се данас зна да је у стрељањима убијено 2.796 лица, након Другог светског рата, Титови комунисти су створили мит о 7.000 жртава крагујевачког октобра 1941. Нажалост, данас знамо да тај број од око 7.000 страдалих Крагујевчана, су укупни губици града Крагујевца и околине у Другом светском рату. А оно што је најгоре, партизани су само три године касније, почев од октобра 1944, стрељали приближно исти број Крагујевчана као и Немци три године раније. О томе данас, нажалост, нико од српских званичника и медија нема храбрости да говори.
Посебну улогу приликом стрељања 21. октобра 1941. године у Шумарицама су имали Љотићевци тј. “Југословенски народни покрет Збор” такође са својом страначком војском, која се звала “Српски добровољачки корпус”. Љотићевци су учествовали у бирању грађана за стрељање, односно могли су код немачке војске да интервенишу и да замене неког младог грађанина за старог. Љотићевци су касније тврдили да су многе спасили стрељања, а после рата су често објављивали сведочења тих спашених људи. Треба бити објективан и признати да Љотићевци заиста јесу извлачили грађане испред немачких митраљеских цеви али нису смањили укупан број убијених ког су Немци зацртали, већ су само заменили већи број деце за старије људе и тако допринели да трагедија убијене деце буде нешто мања.
Седам дана раније у Краљеву је стрељано 1.738 српских мушкараца и 19 жена, а такође октобра 1941, у Драгинцу код Осечине стрељано је 2.950 Срба. До краја рата, у немачкој окупационој зони у Србији, у таквим и сличним одмаздама, Немци су стрељали укупно око 70.000 српских цивила.
Свакако не треба заборавити ни страшне покоље Срба током Другог светског рата у Новом Саду и Шајкашкој од стране Мађара, као ни покоље Срба које су извршили Бугари, посебно у Бојнику на југу централне Србији. Последица ових страшних догађаја у немачкој окупационој зони јесени 1941. била је одлука генерала Михаиловића да се до развоја повољније ситуације у Србији води рат нижег интензитета против окупатора. Услед све јаснијег геноцида над Србима у НДХ, тежиште борбе је померено западно од реке Дрине у циљу заштите српског становништва.
извор: ројалистички клуб
