Да ли је Црна Гора срећно друштво ако јој је највећи проблем пјевање четничких пјесама?

 Пише: Тихомир Бурзановић

Ако је судити по јавном простору, медијским насловима и политичким расправама, могло би се закључити да Црна Гора живи у некој врсти парадоксалне среће: држава у којој су кључни проблеми ријешени, па се као централна друштвена драма намеће пјевање четничких пјесама о Павлу Ђуришићу и Дражи Михаиловићу.

Када једно друштво дане и мјесеце троши на то ко пјева, шта пјева и о коме пјева, логично је запитати се – да ли смо заиста срећно друштво или само дубоко дезоријентисано? Јер, реалност Црне Горе говори сасвим другачијим језиком. Земља са ниским платама, високом инфлацијом, урушеним здравством, образовањем које губи смисао, правосуђем које не улива повјерење и младима који масовно пакују кофере.

Друштво у којем се убиства новинара не расвјетљавају, напади релативизују, а сиромаштво нормализује. И у тој слици, пјевање пјесама постаје ударна вијест, морална паника и доказ „угрожености државе“.

 Наравно, није проблем у пјесми као таквој, већ у ономе што она симболизује. Павле Ђуришић и Дража Михаиловић нису фолклорни ликови, већ историјске фигуре чије насљеђе носи терет злочина, колаборације и идеологије пораза.

Али проблем настаје онда када се друштво исцрпљује искључиво на симболичком нивоу, док се суштински проблеми гурају под тепих. Пјесма тада постаје згодан алиби – димна завјеса иза које се скрива неспособност власти и јаловост политичких елита. Ако нам је највећи друштвени проблем то што неко пјева, а не то што не може достојанствено да живи, онда проблем није у пјевачу, већ у друштву које је изгубило осјећај за приоритете.

Нити се држава брани забранама пјесама, нити се идентитет чува виком и етикетирањем. Држава се брани институцијама које функционишу, правдом која је једнака за све и економијом у којој човјек може да преживи од свог рада.

 Црна Гора данас не личи на срећно друштво. Личи на уморно, подијељено и збуњено друштво које се стално враћа у прошлост јер нема снаге да се суочи са садашњошћу. Лакше је расправљати о Дражи и Павлу него о банкама, монополима, партијском запошљавању и системској корупцији. Лакше је дијелити људе по пјесмама него по одговорности.

 Док год пјевање буде важније од истине, а симболи гласнији од стварног живота, Црна Гора неће бити ни срећна ни слободна.

Биће само заробљена у кругу бесмислених расправа, у којима се прошлост не разумије, садашњост не рјешава, а будућност – полако напушта.