Пише: Тихомир Бурзановић
У здравој демократији, изборни дан је празник суверенитета: тренутак када грађани, тихо и без посредника, одлучују ко ће управљати државом. У Црној Гори, међутим, све чешће имамо утисак да се тај празник претвара у формалност, док се стварна политичка борба води далеко од бирачких мјеста – у дипломатским салонима, страним престоницама и кроз сигнале моћи који долазе споља.
Зашто је то тако?
Прво, домаћи политички актери су, годинама уназад, систематски поткопавали повјерење грађана у институције. Када грађанин више не вјерује да његов глас може суштински да промијени курс државе, политичари почињу да траже легитимитет на другом мјесту. Тај вакуум попуњавају међународни фактори – било да је ријеч о сусједним државама или великим силама. Друго, Црна Гора је мала и геополитички изложена земља. Њена унутрашња политика никада није била потпуно изолована од спољних утицаја. Али данас је разлика у томе што ти утицаји више нису само фактор, већ постају кључни ресурс политичке моћи. Подршка из иностранства се не тражи као додатак, већ као замјена за унутрашњи легитимитет. Треће, политичка сцена је фрагментисана, а друштво дубоко подијељено. У таквом амбијенту, странке често рачунају да ће им „међународни печат“ донијети предност код неодлучних бирача или у постизборним комбинацијама. Умјесто да убјеђују грађане програмима, они сигнализирају „прихватљивост“ страним центрима моћи.
Но, најопаснији аспект овог тренда није сам утицај споља, већ спремност домаћих актера да га инструментализују. Када политички лидери отворено траже подршку страних влада, па чак и њихових безбједносних структура, они тиме шаљу двије поруке: да не вјерују сопственим грађанима – и да су спремни да дио суверенитета уступе у замјену за власт.
Куда то води?
Прије свега, води даљој ерозији повјерења у изборни процес. Ако грађани стекну утисак да се власт „одлучује негдје другдје“, излазност пада, а апатија расте. Демократија без учешћа грађана постаје празна форма. Друго, води продубљивању подјела. Спољни актери не дјелују неутрално – сваки има своје интересе. Када се домаћа политика везује за те интересе, унутрашње подјеле постају одраз геополитичких линија, што друштво чини још нестабилнијим.Треће, води слабљењу државних институција. Институције које зависе од спољне подршке губе аутономију и способност да штите јавни интерес. Умјесто да одговарају грађанима, оне постају осјетљиве на сигнале из иностранства.
Ипак, није све изгубљено. Рјешење није у изолацији – Црна Гора треба партнере и савезнике. Али кључ је у равнотежи: спољна подршка може бити корисна само ако почива на јасној унутрашњој вољи грађана, а не ако је замјењује.
На крају, питање није да ли страни утицаји постоје – они ће увијек постојати. Питање је да ли ће грађани Црне Горе дозволити да њихов глас постане споредан. Јер ако избори престану да буду мјесто гдје се одлучује власт, онда престаје и сама суштина демократије.А без те суштине, држава остаје само форма – празна љуштура у којој други доносе одлуке.
(
