Пише: Живојин Ракочевић
Високи багремови расту из бивших кућа. Назиру се бетонске греде у крошњама и лишћу које опада. Иза њих се чује црквено звоно. Главна је улица у Витомирици код Пећи, прошло је 26 година откад се тај звук на овој равници није чуо. Звоне звона са Храма Светог апостола Луке.
„Некада су се звона чула по целој Метохији и није било места у овој земљи манастира где се није могло чути звоно”, говори у беседи архимандрит Андреј и са верницима у храму голих зидова дели радост обнове: „Нека Бог да, да васкрсне свака црква која је затрта и да се звук звона – као овог данашњег – поново чује над целом Метохијом. Нека нас тај звук обрадује и подсети да после сваког распећа долази васкрсење.”
У цркви нема места за све, много је света напољу, а у великом и пространом дворишту нема места за аутомобиле, косовски полицајац усмерава оне које касне. Сви су расељени. Једини стални становник Витомирице је Момирка Вукмировић, живи у дворишту цркве, увек са осмехом. Други најважнији стални мештанин Витомирице, стално настањен на Косову, јесте Милорад Ђоковић. Налази се годинама у Специјалном затвору за ратне злочине код Подујева. И он је увек био човек са осмехом.
Овај крај и Витомирицу је 1912. године од вишевековног отоманског ропства ослободила војска Краљевине Црне Горе на Лучиндан. То је био повод да се храм посвети Светом Луки. Они који су одавде вековима бежали почињу да се враћају, формира се лепо насеље које, уз тешке жртве успева да преживи Други светски рат, да би 1999. сви становници били протерани, домови порушени, црква тешко оштећена и запустела. Милорад Ђоковић се први вратио 2004, и сви су га дочекали речима: „није требало ни да идеш!” Кад је одлучио да врати своје имање на крају села, општина Пећ је одлучила и на скупштини изгласала да му се започета кућа и имање одузимају. Албански мештани из села Дубово сведоче да је војска краља Николе 1913. године на том месту побила њихове претке. Ђоковић одлучује да пред судовима докаже правду и успева, али паралелно са враћањем имовине он бива оптужен за силовање, убиство, малтретирање… Кад је врховни суд Косова одлучио да је имање његово, појавио се сведок које је наводно видео Ђоковића да убија и Милорад се од јуна 2021. налази на робији у затвору Грдовац код Подујева.
Иако је ова чудна и замршена неправда са страховима и претњама позната људима, иако су на капији и огради око дворишта писали да Милорад Ђоковић обнавља цркву, стигли су расељени готово из свих крајева централне Србије, Црне Горе и Косова и Метохије. Свако има потребу да нешто припомогне. Милић Петровић из Гораждевца прича како су дизали звоно, Драгана Србљак, рањена девојчица са Бистрице, зна да јој је овде добро и да се осећа сигурно.
„Ту се била земља улегла, ту су били сахрањени”, показује Радован Николић Горици Шћепановић место где је 1944. стрељан и сахрањен њен прадеда Милош. На једном каменом облутку је запалила свећу за све који су ту, Мреновиће, Шћепановиће… Данас је то уобичајени српски послератни идеолошки обрачун, али породице памте ожиљке и сирочад.
Николић зна све о великом гробљу, поломљеном па поправљаном, каже да је на месту, без обележја, страдало 12 или 13 људи, као и да је неко преко њих нагртао земљу. Вади телефон и показује скорашњу одлуку судова о рехабилитацији побијених и неправди која је прекасно исправљена.
„Ја сам пре 60 година бетонирао ову куполу, са мојима”, показује на цркву на чијем крову је донедавно расла велика трешња. Данас је ту са породицом, дошли су из Подгорице. „Требало би ово довршити, ми смо овај темељ правили”, говори о великом објекту у дворишту, док породица Витомировић, домаћини славе, свакога дочекују, испраћају као да им је управо ушао у кућу и у дневни боравак. „Они воде порекло од кнеза Витомира”, каже један од гостију, потпуно уверен у истинитост предања о кнезу чије су имање, према легенди, однеле мутне воде. Тако прича и црквена слава увек имају настављаче. Маја Калуђеровић држи четвртину славског колача као највећу светињу и догодине ће сачекати своје земљаке да се радују светињи, сусрету и једнодневном повратку. До тада ће их – док слушају и надају се звонима слободе – иза црквених зидова чекати Момирка Вукмировић, а иза затворских зидина и жица Милорад Ђоковић.
