Пише: Тихомир Бурзановић

На Западном Балкану афере се не рађају – оне се производе. Прецизно темпиране, медијски координисане и политички корисне, служе као димна завјеса иза које нестају суштинска питања: економски колапси, корупција у врху власти, заробљене институције, демографски суноврат и трајна политичка нестабилност. Јавне личности постају потрошна роба у том процесу – мамац за пажњу, вентил за бијес и алат за контролу наратива.

Механизам производње

Фабриковање афера слиједи препознатљив образац. Најприје се бира мета – особа с видљивошћу и емоционалним капиталом у јавности. Затим се пласира „информација“ без извора или с полу-изворима, уз сугестивне наслове и моралну панику. Трећи корак је умножавање: портали преписују једни од других, телевизије позивају „аналитичаре“, друштвене мреже раде остатак. Четврти корак је заборав – афера се гаси чим испуни сврху.

Зашто баш јавне личности?

Зато што су познате, рањиве и медијски исплативе. Њихов приватни живот лакше је претворити у „јавни интерес“, а њихова одбрана често се тумачи као признање кривице. У таквом амбијенту истина није битна – важна је бука. Што је гласнија, то је тишина око стварних проблема дубља.

 Шта се скрива иза буке

 Док се јавност бави скандалима, из фокуса испадају кључне теме: системска корупција, партијско заробљавање правосуђа, нетранспарентне приватизације, дугови који расту, одлазак младих и слом јавних сервиса. Афера је брза храна за пажњу – засити на кратко, али дугорочно трује јавни простор.

Медији као акцелератор

 Без дијела медијске сцене овај модел не би функционисао. Кликови су валута, а скандал је најјефтинија инвестиција. Професионални стандарди повлаче се пред алгоритмима, а уредничка одговорност пред политичким и финансијским интересима. Тако се информисање претвара у забаву, а јавни интерес у маркетинг.

Политика без одговорности

За политичке елите, фабриковане афере су идеалан штит. Оне скрећу пажњу, поларизују друштво и производе лажне дилеме. Умјесто питања „ко је одговоран“, јавност добија питање „ко је гори“. Резултат је замор, цинизам и одустајање грађана од политике.

Цијена коју плаћа друштво

Нормализација фабрикованих афера разара повјерење – у медије, институције и међусобно. Када је све потенцијална афера, ништа више није скандал. Истина губи вриједност, а манипулација постаје стандард. Дугорочно, то је пут у трајну нестабилност.

Излаз из круга

 Рјешење није цензура, већ одговорност: јачање професионалних стандарда, транспарентност извора, медијска писменост и инсистирање на суштинским темама. Јавне личности нијесу изнад критике, али нијесу ни топовско месо за прикривање системских неуспјеха.Јер друштво које стално гледа у скандал – престаје да види истину.

Дим, пепео и празнина

На Западном Балкану афере нијесу случајност, већ метод. Оне су дим који прекрива пепео пропалих држава.

 Док се јавност навлачи на скандал као на серију, реалност пролази неопажено: институције су шупље, елита бахата, а будућност распродана. Фабриковане афере нијесу само медијски проблем – оне су политички алат и друштвена дијагноза.

Ко контролише скандал, контролише пажњу. А ко контролише пажњу, управља истином.

 Зато је кључно питање једноставно: коме користи бука – и шта се у тишини краде?

(крај)