Промјену имена Беранама је извршило републичко руководство, уз
сагласност органа среза беранског, без претходних консултација са
грађанима Берана). То је била шира акција у земљи, када су именима
револуционара замијењивана имена градова и насеља. У Црној Г ори то је
био случај само са именима Подгорице и Берана.

Президијум Народне скупштине НРЦГ донио је 20. јула 1949. године указ о промјени имена
Беранама на основу предлога који гласи: ”У знак одавања признања за
револуционарни рад и мудро руковођење у борби радничке класе и народа
Југославије, великом сину народа Црне Г оре и свих народа Југославије,
члану Централног комитета Комунистичке партије Југославије, народном
хероју Ивану Милутиновићу, у име народа среза беранског предлажемо да
се поводом 21. јула дана када је 1941. године формиран први Срески
народни одбор за Срез берански донесе указ и Беране назове Иванградом.
Беране, 20. јула 1949. год., број 10661. Извршни одбор народног
фронта, Среско вијеће Савезасиндиката, Срески одбор АФЖ-а, Срески
одбор Савеза бораца НОР-а, Срески комитет Народне омладине. Указ број
777 гласи: На основу члана 74. тачке 4. Устава НРЦГ, у вези члана 4.
став 8. Закона о Президијуму народне скупштине НРЦГ и члана 2. Закона
о називима насељених мјеста, тргова и улица и обиљежавања кућа у НРЦГ,
Президијум народне скупштине НРЦГ доноси УКАЗ о промјени старог н
одређивању новог назива вароши Берана и Среза беранског. Члан 1.
Мијења се стари назив вароши Берана и одређује се нови назив
‘Иванград’. Члан 2. Срез берански добија назив Срез ‘иванградски’.
Члан 3. Све државне, задружне и приватне установе на подручју вароши и
среза имају саобразити своје називе члановима 1. и 2. овога Указа.
Члан 4.0 извршењу овога У каза стараће се Извршни одбор Среског
народног одбора.” Члан 5. Овај Указ ступа на снагу одмах. Број 777,20.
јула 1949. године. Секретар Вуко Радовић. Предсједник Милош Рашовић.

За Подгорицу није било много изненађање, из два разлога: у СССР-
-у и свим источноевропским земљама градовима су дата имена лидера тих
земаља, а, с друге стране, Подгорица је била главни град једне
републике, која је, за разлику од других, понудила да се њен главни
град назове Титовим именом. Разлог је био и у жељи да Подгорицу треба
обновити послије тешког ратног разарања. Одлука, међутим, да се Беране
назову именом Ивана Милутиновића резултат је воље црногорског
естаблишмента да се име овог револуционара обиљежи и на овај начин. У
степеновању заслуга и значаја у истицању заслуга у револуцији у
послијератном периоду, незванично и неријетко, Милован Ђилас је
називан „највећим сином црногорског народа”, а Иван Милутиновић
”великим сином црногорског народа и блиским сарадником друга Тита”.
Ђиласу није припало име неког града, јер је заузет став да се, осим
Тита, не дају градовима имена живих људи, а тамо гдје је то учињено,
убрзо су враћена ранија имена Говорећи о томе,Милован Ђилас каже: ”Ја
сам био против промене имена градовима. Хтели су да назову неки град и
мојим именом, али сам ја то успео да осујетим. Једино сам на захтев
Покрајинског комитета предложио да се Подгорица назове Титоградом.
Давање имена Ивана Милутиновића Беранама је извршено по одлуци
Покрајинског комитета. То је било потпуно неприродно, али ја у то
нисам хтео да се мешам”

Зашто су Беране изабране да им се промијени име односно да носе Иванови име? То је питање било присутно
све до враћања Беранама ранијег имена. Одговор је тешко дати. Промјена
имена граду није се везивала за било какву непосредну везу Ивана
Милутиновића са Беранама, већ на истом принципу као што је сваки град
могао да добије Титово име или име неког другог истакнутог
револуционара Није се постављало питање о коме је граду ријеч, већ
само које му име треба дати, што значи да је Иваново име могло да се
да било којем граду. Потврда томе је истина да непосредна
револуционарна и друга активност Ивана Милутиновића уопште није била
везана за Беране. Он је само један дан био у Беранама, кад је говорио
на митингу код Ђурђевих ступова у јесен 1943. године. Могу се само
слутити непосредни разлози на основу којих се руководство Црне Горе
опредијелило за промјену имена Беранама  М. Ђилас, страна 2. 207
Многи од тих разлога улазе у сферу нагађања и зато их не треба
наводити. Један, међутим, треба издвојити, а то је често истицање
”части” која је на тај начин дата Беранама. Грађани Берана и
Васојевићи уопште, али и шири број људи у Црној Гори и другдје, нијесу
се мирили са промјеном имена Беранама. Године су пролазиле, а питање
зашто је то учињено било је стално присутно. Тако је мислила већина
људи, без обзира на занимање и функције, а међу њима и они за које се
вјеровало да су „кумовали” томе или се нијесу супротставили.
Супротставити се није било лако. Како је вријеме одмицало све је више
било присталица да се покрене питање враћања имена са којим је наш
град настао и са којим је растао. Није био мали број оних који су
истицали да ново име граду не нредставља признање и част, већ обрнуто.
Нико при томе није порицао оно што је Иван Милутиновић значио у
револуционарном покрету, већ је истицано да то нема никакве везе са
именом центра Васојевића. Споменик борцима за национално и социјално
ослобођење Васојевића 208 Колико је било неприродно и погрешно
мијењати име Беранама толико је било неочекивано да ће се појединци
супротставити поништењу такве одлуке и враћању правога имена граду, са
којим је он рођен и опстајао пред налетима разних хорда у нашој
историји. Од стране оних који су се залагали против одлуке о враћању
имена Беранама истицани су разни аргументи, међу којима је само један
имао стварну вриједност, а то су трошкови који се морају платити.
Додуше, они су много мањи од штете која би била да смо се помирили са
одузимањем имена граду које је спонтано настало и које означава дио
наше историје и културне баштине, имена по којему смо препознатљиви и
које се једнако вреднује са осталима. Мада су истицани други разлози
за промјену имена Беранама из предлога да се Беране прекрсти у
Иванград истиче се као једини разлог ”у знак одавања признања…”
Значи, ново име Беранама није дато ради града и грађана којих се то
тицало већ ради једне личности, по избору групе људи који су били
узурпирали право да се на овај начин поигравају културним насљеђем
овог краја. Зато и није чудно што су све овакве одлуке имале само
привремени значај. Једна од одлика изражавања признања заслужним
личностима кроз нашу историју је давање њихових имена објектима у
јавној употреби и изградња споменика и спомен-обиљежја. Тако су се
улице у Беранама и Андријевици и објекти у јавној употреби звали
именима појединих личности, а ријетко носе име по неком догађају.
Између два свјетска рата у Андријевици, на Књажевцу, изграђен је
споменик палим борцима у ранијим ослободилачким ратовима, а послије
Другог свјетског рата споменик палим борцима НОР-а. У Беранама, на
Јасиковцу, изграђен је споменик свим борцима Васојевића за национално
и социјално ослобођење. На више мјеста су постављене спомен-плоче
посвећене догађајима из НОР-а. Као посљедица измијењених политичких
односа и извршених друштвених промјена у посљедњим годинама, у овој
области су настале одређене промјене. Одлуке и рјешења која су
претходила давању имена објектима у јавној употреби су производ
недовољно извршених претходних припрема и недостатка јасно дефинисаних
критеријума, односно дјеловања стихије и одлучивања од случаја до
случаја. Тако, углавном, преовлађују имена палих и умрлих бораца
НОР-а, која имају регионални и локалнм значај, нема или има врло мало
имена из области културног и научног стваралаштва, имена бораца и
других 209 заслужних личности из раније историје. Рангирање личности
према објектима чија имена носе оптерећена су истим слабостима. Све то
указује да су у овој веома значајној области преовладали једнострани
субјективизам и скоројевићки примитивизам, уз потискивање у одлучивању
културних посленика, чија је улога у таквим одлукама незаобилазна Јер,
то је, прије свега, и културно питање, које нема само значење за
подсјећање на нешто што се збило и на културну прошлост и заслуге
појединаца већ утиче на васпитање младих генерација. То је, исто тако,
начин сопственог представљања и интеграције у процесу људског живљења
и борбе коју су водиле генерације за опстанак и за прогрес. Г лавна
улица у Андријевици носи име истакнутог борба НОР-а и револуционара из
андријевичкогсреза. У Беранама, од свих имена која су дата улицама, а
њих је највише, имена су бораца НОР-а из беранског среза. Имена свих
осталих у тим обиљежјима не учествују са више од десет процената.
Изузимајући имена Његоша, Вука Караџића, Миљана Вукова и Мојсија
Зечевића, друга имена су, углавном, везана за НОР и револуцију.
Истицањеу први план ипо сваку цијену заслугаљуди из НОР-а, уз свјесно
запостављање личности и догађаја из раније историје, производ је
односа и схватања на ширем подручју земље, нарочито у устаничким
крајевима, званичних ставова и политике у земљи и годинама послије
рата, а све са циљем величања сопствене борбе, што је неусмњиво
утицало на васпитање младих генерација. Свијест од опасности и
посљедица тако једностраногприлаза, нарочито у области културе и
рјешења као што је давање имена објектима у јавној употреби, продирала
је првенствено у развијенијим срединама, што је и логично. Било је
разлога да и у Црној Гори, рачунајући на велико културно насљеђе,
таква схватања себи раније прокрче пут, али до тога није дошло због
чињенице да културни ствараоци нијесу имали довољно утицаја у центрима
одлучивања. Имена појединим објектима су мијењана преко ноћи и обично
по.слије смрти некога од истакнутих бораца НОР-а, послије неког
догађаја или прихватањем директива виших форума да тако нешто треба
учинити. Да би се дало име улици по имену некога појединца вршена су
вишеструка преименовања улица, а ако је требало и њихова дијељења на
два имена. Раније дата имена неким улицама у свијетлу тих промјена и
однос према њима постали су друкчији, у много чему реалнији, јер су
бројне слабости и нелогичности ранијих одлука постајале
очигледније. Постојеће стање је све више сужавало простор за нова и
разумнија рјешења. Бисте бораца из НОР-а постављене су, углавном,
групно на два мјеста, тј. на Књажевцу у Андријевици и испред Скупштине
општине у Беранама. То није изузетак да се на једном или два мјеста
групишу бисте, али само ако се на тај начин симболизује сјећање
нанешто што језаједничко, авјероватно мало имасрединау којима се, као
што је случај у Андријевици и Беранама, више биста лоцира на једном
простору. На тај начин се умањује њихов значај и дојам који се њиховим
представљањем жели постићи. Постављање биста на просторима који на
одређени начин имају историјску везу са личностима чије се бисте
постављају има значај и смисао. Друго је питање поимања значаја и
рангирања биста у поређењу са именима која се дају објектима у јавној
употреби. У практичној примјени, може се рећи да су при одлучивању
бисте рангиране испред имена објеката и других обиљежја. Само у
појединим случајевима борцима чијим именима су назване улице подигнуте
су и бисте у Беранама и Андријевици. Спомен-плоче су постављене на
мјестима гдје су се збили одређени догађаји од значаја за НОР и
револуцију. У више мјеста подигнуте су спомен-плоче палим борцима
НОР-а као израз трајне захвалности за њихово дјело. Спомен-плоча
догађајима и борцима из ранијих ратова нема. Спомен-плоча у знак
захвалности краљу Александру за изградњу пута Беране – Бијело Поље на
споменику код села Заостра и бану Зетске бановине Мују Сочици, на
чесми у селу Бучу, демолиране су. Осим улица, имена палих бораца НОР-а
дага су Гимназији и већини основних школа. Једној школи је дато име
”Вук Караџић”. Исто тако, именима палих бораца НОР-а назване су и неке
организације, као што су културно-умјетничка друштва, дјечији вртић у
Беранама, библиотеке и читаонице итд. Средином седамдесетих година на
Јасиковцу код Берана је изграђен споменик палим борцима за национално
и социјално ослобођење читавог васојевићког краја. Споменик је по
много чему оригиналан и представља трајну вриједност, која мора да се
одржава, јер у противном брзо може бити девалвирана. Пројектанту је
била дата пуна слобода у пројектовању споменика, које је остварено
упоредо са његовом изградњом. Затакву слободу која је дата пројектанту
одлучивале су његове референце стечене дугогодишњим ра211 дом,
укључујући и неколико успјелих пројеката споменика, међу којима су
споменици у Мостару, Јасеновцу, Вуковару, Књажевцу, Пироту и др. За
изградњу споменика био је формиран посебан одбор, у чији састав су
били укључени истакнути културни и јавни радници Васојевића. Одбор је
претходно утврдио „идејно-политичку платформу” од које је требало поћи
у пројектовању и изградњи споменика. Израда платформе је у самом
почетку изазвала подјеле у одбору. Наиме, нацрт платформе је предвиђао
да се споменик гради и компонује као споменик свим борцима за
национално и социјално ослобођење, али се група чланова од бора томе
супротставила, тражећи да се споменик подигне само борцима НОР-а.
Група која је тражида да се изгради споменик само палим борцима НОР-а
истицала је неприхватљиве разлоге, међу којима су били да је међу
борцима у ранијим ослободилачким ратовима било и оних ”који су се
борили против муслимана са којима данас живимо у заједничкој
домовини”, да се међу борцима из ранијих ратова налазељуди ”који су
били идејни противници комунистима”, да то не би био споменик палим
борцима већ „великоме Васојевићу”, да су једино борци НОР-а истински
борци за национално и социјално ослобођење и социјалистичку револуцију
и друго. Групу су сачињавали поједини носиоци ”Споменице 1941” и неки
ранији функционери, са једним бројем млађих истомишљеника. На другој
страни била је већина, у којој су били најистакнутији представници
васојевићког краја. Протагонисти ретроградних идеја и схватања, а
прије свега реваншисти, изражавају своја лична политичка увјерења на
неуобичајен начин – рушењем спомен-обиљежја палим борцима НОР-а. Такав
начин несагласја није у програмима било које политичке партије. Код
свих поштених људи и читавог краја такви поступци наилазили су и
наилазе на осуду. То и јесте разлог што починиоци тих недјела то чине
илегално. Скрнављење знамења и гробова, којег је било и раније, и без
обзира на то чијих се гробова оно тицало, не припада цивилизованом
друштву. Зато супротстављање таквим појавама није само политичко
питање. То зависи у првом реду од општег прогреса и успјеха да се
помогне и оном малом дијелу људи који није успио да схвати су штину
порока кој и га чини недо личним и лаким п лиј еном стратега раздора,
нетрпељивости и сукоба међу људима.

извор: ПРОМЈЕНА ИМЕНА БЕРАНАМА И ОБИЉЕЖАВАЊЕ ОБЈЕКАТА У ЈАВНОЈ УПОТРЕБИ
Момчило Цемовић, Васојевићи јуче и данас- прилог изучавању савремене
историје Васојевића,  Тизар – Београд, 1994.