У питању је једна од тема на којој су се гомилале вишедеценијске наслаге комунистичке пропаганде и лажи, у време када историјска наука није смела у својим истраживањима да се креће изван титоистичко-марксистичких координата, које су почеле да попуштају тек 1990. године прошлог века.
Баш због наслага пропаганде и комунистичких митова и легенди о овом догађају, али, рецимо, и о шестојануарском завођењу личног режима краља Александра Карађорђевића 1929. године које су злонамерни комунисти називали “диктатуром” иако је била орочена, трајавши тек нешто дуже од 2 године, потребно је говорити о чињеницама и одвојити истину од митова и легенди.
Ово се посебно односи на поменуту пропаганду једне партије, која је деценијама контролисала буквално све сегменте једног друштва, па се са пуним правом класификује у тоталитарне политичке покрете заједно са нацистима и фашистима.
Ми се на овој страници залажемо за потпуну слободу мишљења, говора, окупљања и деловања која треба да важи и за најмрачније друштвене продукте политичких идеологија попут комуниста, фашиста и нациста. Чак и људи који се залажу за ове токсичне идеје заслужују да их држава не спутава у својим слободама, све док не прибегну насиљу или док њихова реторика не буде директно усмерена на призивање насиља попут позива на смрт класног непријатеља (комунисти), расног непријатеља (нацисти) или националног односно непријатеља националне државе (фашисти). Стога, немамо ништа против тога да и данас постоје ове маргиналне и назадне групе мизантропа које би у име своје идеологије прогониле кога год они означе за своје непријатеље, само под основним оквирима правила једног суштински слободног друштва.
Међутим, иако лично вероватно не бисмо подржали забрану једне тако деструктивне политичке организације какви су били комунисти генерално и Комунистичка партија Југославије, у потпуности разумемо разлоге због којих су наши славни преци у нашој Краљевини то учинили, одмах након великих победа славне српске војске. Они су то учинили како би покушали да очувају слободно друштво под претњом страшних комунистичких револуционара који нису марили ни за друштвени консензус, ни за институције слободног грађанског друштва, ни за приватну имовину, ни за породицу, ни за Православну веру, а уосталом нити за људски живот.
Након крваве Октобарске револуције у царској Русији из новембра 1917. године (октобар по тада важећем јулијанском календару) и током страшног Грађанског рата у Русији (1917-1923), комунисти се извлаче из маргине и појављују на великој европској историјској сцени.
Учешће у Првом светском рату, у коме је једну од главних улога играла и славна српска војска, комунисти су универзално презирали и видели искључиво идеолошки као империјалистички и буржоаски сукоб европских нација. Стога су мрзели све што је српско јер је у њиховим очима то било буржоаско, капиталистичко, православно и монархистичко.
Презирали су и српског сељака који је био сушта супротност сељака кога су замишљали комунистички револуционари, зато што је српски домаћин био изразито независан и слободољубив, био је самодовољан са својим имањем, јер је још од Карађорђа, а посебно од аграрне реформе Милоша Обреновића, без проблема могао сам да издржава своју породицу. Највећи број српских сељака је само увећавао свој иметак док је комунистима био потребан сиромашни сељак који је пропадао и који би зависио од власти комуниста и живео од њихове милостиње. Због презира према сељацима и сељаштву уопште, комунисти су увели појам ”кулак” којим су карактерисали сваког сељака-домаћина, који је имао више од 3 хектара земље и кога су као таквог осуђивали на смрт и одузимање земље.
Подсећамо, најсиромашнији слојеви сељаштва у Кнежевини и Краљевини Србији имали су по 5 хектара обрадиве земље као законски минимум који је био заштићен и од судског извршења. Српски сељак је био самовласан и политички независан јер је имао неприкосновено опште право гласа на изборима још од 1858. односно 1869. и 1881. године. Претходно је давао представнике на српским кнежинским скупштинама.
Радикали су били убедљиво најпопуларнија политичка опција међу сељаштвом Краљевине Србије, док су се после Првог светског рата појављивале и различите парламентарне земљорадничке странке. Није ни чудо што се један такав независан сељак—земљопоседник са толиким жаром и храброшћу борио за свог краља и Отаџбину током ратова у којој је уживао такве слободе, посебно у односу на Србе који су живели поробљени у феудалној Аустроугарској или Османској империји.
Први светски рат је донео огромна разарања, апсолутно незабележена у тадашњем свету. Однео је преко 40 милиона жртава, а велике европске земље попут Француске, Велике Британије, Русије, Србије, Немачке, Аустрије, итд. изгубиле су неколико генерација војно способних мушкараца. Неке од тих земаља попут Француске, Русије или Србије се до дан данас нису опоравиле од огромних демографских губитака у поређењу са укупним бројем становништва у 20. веку.
Не само да су били однети животи, већ је економија већине европских земаља била потпуно разорена, са срушеним привредним објектима и кућама за живот, а у неким државама попут Аустроугарске економија је била веома лоше вођена током трајања Првог светског рата где је долазило и до појаве умирања од глади. Све су то услови који погодују екстремним идеологијама попут комунистичке, фашистичке (Мусолини је првобитно био социјалиста-комуниста) или национал-социјалистичке, а све три су плод Првог светског рата након кога ступају на историјску сцену у свој својој деструктивности.
Из разлога разарања и незадовољства које је бујало читавом Европом, као и услед успеха Октобарске револуције у царској Русији, комунисти су стекли приличну популарност у читавој Европи, што је заправо био и историјски максимум подршке њиховој идеологији икада.
Цео тај тренд се прелио и на Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, која није остала имуна.
Уосталом, на границама наше Краљевине, током 1919. године, мађарски револуционар Бела Кун прогласио је Мађарску Совјетску Републику и тада се чинило да су Бољшевици победили у Мађарској и да Мађарска постаје део Лењинове орбите.
Тај тренд раста популарности комуниста се код нас посебно осетио у крајевима у којима је економија претрпела катастрофалне последице попут бивше Аустроугарске или у крајевима који су претрпели највећа разарања, попут Београда и других градова.
Такође, комунисти су били супротност свега онога иза чега је стајала славна српска војска која је донела слободу, а то су краљ, Црква, епска народна традиција, домаћин, самостално политичко одлучивање, вишестраначка демократија, парламентаризам, итд. То су темељи који су настали још од Карађорђеве Србије. Подржавање комуниста представљало је и подржавање свега супротног од онога иза чега су стајале српска држава и српска војска.
Комунисти, заједно са својим фракцијама социјалистима и социјалдемократама, постају појединачно најснажније политичке опције у Италији, Немачкој, Француској, Шпанији, Аустрији, Мађарској, Чехословачкој, итд. доносећи са собом страшну опасност бољшевизације и совјетизације до тада грађанске Европе. Они учествују на првим поратним вишестраначким изборима где остварују одличне резултате као нова политичка снага, а негде као у Мађарској, успевају да изведу комунистичку револуцију, или као у Немачкој или Аустрији, бар покушавају да је изведу.
У оваквој атмосфери одигравају се и први вишетраначки избори за Уставотворну скупштину Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, који су одржани 28. новембра 1920. године на целој њеној територији. Комунистичка партија Југославије је остварила добар, а не сјајан резултат како се често наводи у литератури која је наклоњена комунистима. Забележили су четврто место на изборима са 12,4 процента гласова. Испред њих су били демократе Љубомира Давидовића са 19,9 процента, радикали Николе Пашића са 17,7 процента и хрватски сељаци Стјепана Радића са 14,3 процента. Иза комуниста са 9,4 процента били су земљорадници Михајла Аврамовића, муслимани Мехмеда Спаха са 6,9 процента и са 3,7 процената словеначки народњаци Антона Корошеца.
Због изборног система комунисти су освојили 58 посланичких мандата, осам мандата више него строго регионална трећепласирана Хрватска сељачка странка.
Хвалоспеви овом резултату комуниста долазе од стране људи који нису познавали довољно прилике у Европи и нашој краљевини након Првог светског рата, а посебно не њен политички систем. Комунисти су освојили појединачно највише гласова и у ратом разореном Београду, но нису били у стању да испуне основне фомралности за преузимање, рецимо, функције председника београдске општине, јер нису могли на пример да изговоре текст заклетве и то исте оне заклетве коју су изговарали наши дедови служећи у славној српској војсци од Цера до Солунског фронта. Комунисти су појединачно победили и у Загребу и још у низу других градова.
Релативни успех комуниста на изборима за уставотворну скупштину 1920. и у појединим локалним срединама пратиле су и појаве штрајкова, разних побуна радника и саботажа. У тренуцима обнове разрушене земље, показало се да ови штрајкови немају готово никакве везе са правима радника, већ је у позадини идеолошка борба за власт комунистичке партије и њен рад на организовању радничких побуна и револуције.
Уз ове насилне догађаје и саботаже, још пре избора од 28. новембра 1920. године у коме су остварили релативни успех, 20-25. јуна 1920. године југословенски комунисти су на свом Другом конгресу у Вуковару, донели одлуку да се иде директно на уништавање српске војске и жандармерије и стварање “народне и црвене војске”, чији ће циљ бити “рушење капитализма” и успостава “диктатуре пролетеријата и власти Совјета”. Значи комунисти, званично, пре избора, усвајају програм насилне промене власти уз употребу тероризма.
Уз све то, Комунистичка партија Југославије је колективно приступила и Другој ондосно Трећој интернационали—Коминтерни, што је најпре значило две ствари. Прва је да се Комунистичком партијом Југославије управљало из иностранства, односно из Москве, која се о свему питала и која је финансирала њен рад. То је довело до тога да сви комунисти буду заправо страни плаћеници агенти, а не припадници или активисти неке обичне домаће политичке странке. Друга последица била је усвајање револуције и тероризма као метода политичке борбе и метода доласка на власт.
Због огромне штете које су комунистичке саботаже наносиле напорима за обнову наше краљевине и преузимања насиља и тероризма као политичког програма, готово истовремено са свим капиталистичким државама Европе, влада наше Краљевине је преко министра унутрашњих послова, чувеног правника, адвоката и члана Демократске странке из Београда Милорада Драшковића, донела одлуку о ограничењу рада Комунистичке партије Југославије тзв. ”Обзнану”.
Обзнаном је влада наше краљевине наредила:
“1. Да се до решења Устава забрани свака комунистичка и друга разорна пропаганда, обуставе њихове организације, затворе њихова зборишта, забране њихове новине и сви други списи који би мутили спокојство и мир државе, проповедали, правдали и хвалили диктатуру, револуцију или ма какво насиље. Одмах се имају узаптити сви позиви на генерални штрајк и до месец дана затворити сви који их чине усмено или писмено.
2. Забрањиваће се све штампане ствари, којима се умањује значај ових мера наређених за одржавање слободе, реда и својине. По себи се разуме да остаје нетакнута слобода јавне речи и писања, ако се њима не вређа држава и не изазива јавна деморализација.
3. Да се у сваком случају нереда са разорним карактером прво предузимају оштре мере против вођа и моралних подбадача, били они ту или правили вештачки алиби.
4. Заводи се обавезна пријава оружја. Ко не пријави ватрено оружје и експлозиве, кажњава се да три месеци затвора са радом.
5. За све време рада Уставотворне скупштине забрањене су у Београду сваке манифестације растројног и узбудљивог карактера. Војном суду на суђење предају се сви, који би истављали оружани отпор државним органима. сигурности.
6. Да се с нашег земљишта протерају сви странци који би се смутњама придруживали и јачали их.
7. Да се из државне службе отпусте сви чиновници виши и нижи, који би продужили пропаганду бољшевизма у нашој земљи, а да се одузме помоћ за школовање свим студентима комунистима”.
Министар Милорад Драшковић је у образложењу “Обзнане” приметио чињеницу да је циљ комуниста “да по руском бољшевичком примеру, све сруше што данас постоји од закона, установа и добара јавних и приватних, а да на место свега заведу као и у Русији власт неколико људи који ће располагати животом, слободом и имањем грађана, а државу нашу отворити инвазији странаца. То они зову диктатуром пролетаријата и пошто сматрају нашу државу само као један сектор на фронту у борби коју бољшевици воде против осталог света, то ће они на том сектору повести војну против светског капитализма како би се срушило све и свуда у свету што су до данас створили дух, снага и рад човечанства”.
Зарад остварења својих циљева, југословенски комунисти су према Драшковићевим наводима покушавали “да шире своју отровну пропаганду међу војском и жандармеријом, како би као у Русији срушили поред осталих и те стубове реда, а завели место њих тзв. Црвену војску и црвену гарду, које продужују и данас, кад се цео свет смирује, ратове грађанске и међународне”.
Приметио је такође како се комунистима у Краљевини СХС придружује готово све што је непријатељски настројено према Србима и њиховој краљевини, много “јавних и тајних непријатеља” (од бугарских терориста, преко албанских качака, па све до екстремних хрватских праваша тј. претеча усташа).
Милорад Драшковић још каже како они “побеђени у рату, гледају да се после рата освете овој земљи, замећући у њој нереде… Једни се, иако ратни богаташи, уписују у комунистичку странку, други дају новац за новине који пишу неистине и драже народ на незадовољство, трећи одржавају везе с иностранством, и новчаним фондовима из иностранства набављају бомбе, експлозиве и оружје, четврти свим и свачим спречавају сваки рад у земљи и на рђав глас без доказа износе све јавне раденике и сав њихов рад… Неколико стотина људи плаћених из тајних фондова иду из места у место, са збора на збор, из воза у воз, из кафане у кафану, ништа друго не радећи, но мутећи јавни мир и убијајући код грађана поверење у државу и њену будућност”.
Оно што се заборавља и намерно прећуткује у вези са овом “Обзнаном” јесте да је она била привременог карактера која је трајала све до доношења Устава и престанка мандата Уставотворне скупштине. Међутим, догађаји који су уследили учинили су да “Обзнана” постане само први степеник приликом обрачуна једне слободне буржоаске државе са овом светском револуционарно-терористичком организацијом.
Наиме, комунистичке саботаже се нису смириле. Већ наредне године су комунисти организовали неколико изузетно опасних терористичких акција и два атентата који су заправо довели до усвајања “Закона о заштити државе”, у августу 1921. године. Тим законом је Комунистичка партија Југославије стављена ван правног поретка, одузети су јој скупштински мандати, док је ширење комунистичке револуционарне пропаганде постало кривично дело.
Дакле, на Видовдан, 28. јуна исте те 1921. године, комуниста Спасоје Стејић “Баћа” бацио је бомбу у Београду на кочије у којима се налазио регент Александар Карађорђевић. Он се у том тренутку враћао са заседања Народне скупштине. Бомба случајно није убила регента јер је при паду запела за телефонске жице, код данашње “Београђанке” и експлодирала је у ваздуху не погодивши циљ.
Уз то, 21. јула 1921. године, југословенски комунисти су убили министра унутрашњих дела Милорада Драшковића, у месту Делнице у Горском Котару, у данашњој Републици Хрватској. Министра Драшковића је убио члан СКОЈ-а Алија Алијагић. Сви ови догађаји су директно довели до доношења Закона о заштити државе (”Закон о заштити јавне безбедности и поретка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца”) само 12 дана касније 2. августа 1921. године.
Наша Краљевина у свом односу према комунистима није измишљала топлу воду, већ је поступала као и све европске демократске земље тог времена. Свака европска земља чија се комунистичка партија прикључила Трећој интернационали тј. Коминтерни била је забрањена у тој земљи, а чланство и пропагандни рад су се третирали као кривична дела. Ту се наша Краљевина није ништа разликовала у односу на Европу.
Било је, додуше, још последица Другог конгреса Комунистичке партије Југославије у Вуковару 1920. године и уопште последица партијског приступања Коминтерни. Првенствено те последице се односе на расцеп Комунистичке партије Југославије када се формира реформска Социјалистичка партија Југославије Живка Топаловића, која се на демократски и парламентаран начин заиста борила за идеје радничких права, учествујући редовно на свим изборима и у парламентарном животу.
Оне европске комунистичке партије које су одбиле да се прикључе Коминтерни, попут партије у Чехословачкој на пример, која се одрекла и револуционарне борбе прихвативши модел вишестраначких слободних избора за свој рад, нису биле забрањене јер за тако нечим није било потребе с обзиром да у раду те партије није било насилних метода. Исто важи и за Социјалистичку партију Југославије др Живка Топаловића.
Користећи врло либералне законе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и уопште прилично благ третман према комунистима, илегална Комунистичка партија Југославије је већ јануара 1923. године основала нову партију коју је назвала ”Независна радничка партија Југославије”. Ова странка је учествовала на изборима 1923. године, на којима је освојила мизерних 24.000 гласова на територији целе краљевине и није ушла у скупштину. Међутим, с обзиром да је ова странка као свој програм прихватила тек незнатно измењене одлуке Вуковарског конкгреса КПЈ, дошла је под радар система за заштиту државе. На челу овог сателита КПЈ налазио се комуниста и адвокат из Баната Трифун “Триша” Кацлеровић, а његова странка је издавала листове “Радник” и “Борба” (данашњи дневни лист “Данас”).
У децембру 1924. године се недвосмислено утврдило да је иза рада ове странке стајала забрањена Комунистичка партија Југославије, чије се руководство већ налазило у Москви. Као основни разлог за забрану “Независне радничке партије Југославије” била је њена званична страначка одлука, према којој је дужност ове странке била да се бори за формирање Независне Државе Хрватске, Македоније и Црне Горе, као и “ослобођење Албаније” којој би требало да припадну Косово и Метохија.
Иако ми данас не бисмо подржали забрану рада ових маргиналних странака и покрета, свакако бисмо подржали кажњавање било каквог насиља над људима или проузроковања материјалне штете над имовином за којима су ове странке и покрети посезали. У слободном друштву је потребно да постоје и комунисти, и фашисти, и нацисти како би њихово право лице дошло до изражаја и како би српски гласач могао да их презре као назадне покрете који се, након свега што су учиниле у 20. веку, данас просто такмиче по деструкцији и билансу невиних људских жртава у историји човечанства.
Дакле, наша Краљевина је знала како се поступа према организацијама које су пропагирале насиље, тероризам и револуцију. Методи рада Комунистичке партије Југославије су приближили предратне југословенске комунисте, не само по начину устројства и рада хрватском Усташком покрету и ВМРО бугарским терористима, већ су они и формално ступали у политичке савезе с обзиром да се радило о веома сличним организацијама.
извор: ројалистички клуб
